„Zimsko putovanje“ Franca Šuberta

Put ka mom otkrivanju umetnosti bio bi prazan poput puta koji preseca dve livade, usred julskog dana, kada omorina sklapa oči svakom ko se lati nekog zadatka, da se na njemu nije pojavio Putnik – Kaspar David Fridrih. Fridrih je jedan od umetnika koji je imao značajan formativni uticaj na mene i moje poimanje umetnosti, misije umetnika, samoće, svetlosti, prirode, tišine i religioznosti. Upravo kada posmatramo njegove slike nameće nam se jedna reč: raspoloženje. Kada bismo to raspoloženje, neodredivo, eterično, melanholično, preveli na jezik nota, ono bi zvučalo kao Šubertove kompozicije, ili kao jedno njegovo pismo koje prilažem u nastavku.

Jednom rečju, osećam se kao najnesrećnija osoba na svetu. Zamisli nekoga ko je u opasnosti da izgubi sav entuzijazam, i upitaj se nije li to tužno? Provodim većinu dana neraspoložen i bez prijatelja, naš čitalački krug je doživeo dobrovoljnu smrt.

Holandski čelista Aner Bijlsma (Anner Bylsma) rekao je povodom muzike Franca Šuberta sledeće:

Tuga umiranja i veličina življenja; o tome je Šubertova muzika – ne treba nam dosadno teorijsko pojašnjenje da bismo ovo razumeli. Prijateljstvo, usamljenost, čežnja, buntovništvo, strah, Priroda… sve to može biti odmah prepoznato. Svako ko voli muziku nosi svog Šuberta u srcu.

Važan je nastavak koji beskrajno more magle melanholije uspostavlja poredak ravnoteže: osećanje spokoja, radost življenja koju umetnost sadrži, bez obrzira na sve njene unutrašnje refleksije koje k nama mogu dolaziti. Šubert je bio romantičar i improvizator koji je pesničke stihove obavijao sanjivom i melanholičnom atmosferom. Klavir je bio neophodno sredstvo za taj čin alhemijske transmutacije, crni labud romantizma.

Kaspar David Fridrih, „Zimski predeo“, 1811.
Kaspar David Fridrih, „Zimski predeo“, 1811.

Šubert je za ovu priliku važan zbog lida (Lied), kompozicija za glas i klavir. Zimsko putovanje je ciklus od dvadeset i četiri pesme koje on komponuje 1827. godine. Poezija koju njegovi baritoni pevaju uz pratnju klavira pripada Vilhelmu Mileru, danas zaboravljenom pesniku, koju je Šubert otkrio nekoliko godina ranije, u časopisu koji se zvao Urania.

Ovaj ciklus se uklapa u temu o putnicima romantizma tako da ono što sam napisala u dva osnovna teksta o fenomenu putovanja u doba romantizma bilo bi izlišno ponavljati. Ono što možemo dodati za ovu priliku, ne objašnjavajući ponovo motiv lutalaštva, jeste građanski kontekst Šubertovog stvaralaštva i otuđenje koje je ono moglo proizvesti.

Bio je to Beč posle završetka Kongresa i pada Napoleona. Građanske navike, tako lepo predočene na slikama malog formata, sa parovima i muzičkim instrumentima u sobama sa otvorenim prozorima, odakle bi se nazirala izmagličasta panorama grada, ponovo su došle na red. Jedna od njih bila je hodanje. To još uvek nisu bili Bodlerovi flaneri, ali ta navika da se neobavezno kreće, razmišlja, sanjari, prešla je iz navike u ideju da se ista aktivnost obavlja van grada. Kretanja sa ciljem zamenjena su besciljnim lutalaštvom. Beg od grada nije bio samo beg od pojavnih oblika mesta u kome se stvarala istorija već i od nametnutih navika ponašanja, morala, običaja, očekivanja.

Georg Fridrih Kersting, „Par pored prozora“, 1817.

Lutalaštvo je podrazumevalo beg, besciljnost, individualizam, oblik slobode. Tu je bio važan još jedan motiv: slika prirode. Istakla dva važna elementa za Šuberta u tom kontekstu: noć i sneg. Prva pesma ciklusa se zove Gute Nacht odnosno Laku noć. Noć je važan motiv romantike, od Novalisa do Igoa on inspiriše umetnike. Novalis u Himnama noći (1800) piše:

Ali ja se okrećem na drugu stranu, ka svetoj, neizrecivoj, tajanstvenoj noći. Daleko je ostao svet – potpuno u duboku grobnicu – pustio je i samotno mesto gde se nalazio. Dušinim strunama provejava duboka seta. Želim da utonem u kapljice rose i da se pomešam sa pepelom. Daljine sećanja, želje mladosti, snovi detinjstva, kratkotrajne radostii uzaludna nadanja celoga dugog života – sve to nailazi u sivoj odeći, kao večernje magle po zalasku sunca. U drugim prostranstvima je svetlost razapela vesele čadore.

Da li se i mi tebi dopadamo noći tamna? Šta to skrivaš pod svojim plaštom, šta je to što mi nevidljivo i silno prianja uz dušu? Skupocen melem kaplje iz tvoje ruke, iz pregršti makova cveća. Ti podižeš otežala krila duše. Osećamo da nas potresa nešto tamno i neizrecivo – radosno uplašen vidim kako se nad mene blago i pobožno nadnosi jedno ozbiljno lice, koje ispod beskrajno spletenih uvojaka majke pokazuje ljupku mladost. Kako mi se detinjasta i siromašna sad čini svetlost – kako prijatan i blagosloven rastanak sa danom.

Dolazimo i do drugog važnog motiva – snega. Umesto literarnih uzora i navođenja primera, možemo napraviti pun krug i zaokružiti temu započetu pominjanjem Fridriha. Na njegovom mnogobrojnim slikama vidimo sneg, puste, bele, nokturalne pejzaže sa usamljenim putnikom i pokojim usahlim drvetom. Ti pejzaži nam deluju kao priviđenja i san.

I kao što su u tradiciji postojali ciklusi o četiri godišnja doba, bilo da su se odnosili na slikarstvo ili na muziku, tako i u Fridrihovom i Šubertovom stvaralaštvu prisustvujemo predstavljanju smenjivanja godušnjih doba, koja su, u romantizmu, interiorizovana, deo su putnika i njegove tačke gledišta, u funkciji su deskripcije njegovog osećanja sveta. I kao što se kod Geteovog Vertera smenjuju osećanja kako se smenjuju godišnja doba, slično je i sa muzičkim tonom i poletom kada je reč o Šubertovim komozicijama koje tematizuju prirodu, ljubav, lepotu, zanos i smrt.

Sneg, u Fridrihovom slučaju, može simbolizovati nevinost, čistotu, novo koje obećava obnavljanje, smrt kao put ka novom životu, što je za hrišćanski kontekst i simboliku njegovih slika važno. Sneg, takođe, simbolizuje nepomičnost, mir, tišinu, potpunu vizuelno-auditivnu harmoniju. Spokojstvo čula, smiraj, blaženstvo koje uvek deluje magično, posebno u kontrastu sa drugim prirodnim pojavama oko sebe, najviše nebom. Najzad, sneg označava i emocije. Tugu, usamljenost, ranjivost, hladna srca. Sve ove odlike možemo, verbalno uobličene i otpevane, a notama glazirane, prepoznati i u Šubertovom ciklusu Zimsko putovanje.

Nazivi Milerovih i Šubertovih pesama su: Laku noć, Vetrokaz, Zamrznute suze, Nepomičnost, Lipa, Vodena bujica, Na reci, Osvrtanje, Varljiva svetlost, Odmor, Prolećni san, Usamljenost, Pošta, Seda glava, Vrana, Poslednja nada, U selu, Olujno jutro, Varka, Putokaz, Krčma, Bočna sunca, Odvažnost, Verglaš.

Citat: Novalis, Himne noći, preveo Branimir Živojinović

Slike: August Vilhelm Rider, Portret Franca Šuberta, 1825; Kaspar David Fridrih, Zimski predeo, 1811; Georg Fridrih Kersting, Par pored prozora, 1817.

Preporuke: Dragana Jeremić Molnar, „Zimsko putovanje“ Vilhelma Milera i Franca Šuberta. Književna, muzička i estetička obrada motiva lutanja u duhu romantike, Faklutet muzičke umetnosti, Beograd, 2014; Schubert and His World

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.