Једно писмо Егона Шилеа

Egon Schiele

Егон Шиле

Верујем да сваки уметник једном, или два пута, а да несрећа буде већа, можда и више од два пута, преиспитује свој однос према земљи у којој је рођен, према времену и простору којима је, желео то или не, обликован и условљен.

Апсолутна слобода је немогућа. Њен привид може се наслутути посредством стваралаштвa које је било, и које ће остати, најузвишенији, најхрабрији, најтежи акт слободе, побуне, удаљавања, неприпадања, могућности за један другачији и бољи живот. Nastavite sa čitanjem

Рене Магрит и Жоржет Берже

Љубав белгијског сликара Рене Магрита и његове супруге Жоржет на основу ових фотографија чини се другачијом у односу на мотив који је сликар често понављао: пар који се љуби има белим велом прекривена лица. Отуђење, немогућност коначне спознаје другог, иронична дистанца у односу на схватање „романтичне љубави“, „далеко у нама“ које се опире потпуној предаји другоме, све то могу бити интерпретације Магритове слике Љубавници. Nastavite sa čitanjem

Париске године Едварда Хопера

Edward Hopper, Solitary Figure in Theatre, 1904.

Едвард Хопер, „Сам у биоскопу“, 1904.

Слике по којима препознајемо стваралаштво Едварда Хопера део су његове знатно касније фазе. За дела која су у фокусу овог представљања не бисмо одмах могли рећи да припадају његовом опусу, али су за нас битна као адекватно предочен наговештај каснијих мотива који ће се појављивати у његовом сликарству. Пре него што се вратио у Америку и посветио сликању празних ентеријера, Nastavite sa čitanjem

Серија фотографија „Пали Анђео“ Дуејна Мајкла

Duane Michals - The Fallen Angel

Дуејн Мајкл – Пали Анђео

Наредни наративни след фотографија припада америчком уметнику Дуејну Мајклу, рођеном 1932. године. Мајкл је познат о фотографским есејима. Својим фотографијама он визуелно приповеда о анђелу који долази у посету девојци. Анђео улази у девојчину собу са крилима, а излази без њих. Он к њој долази наг а излази обучен. Nastavite sa čitanjem

Уметник и Венеција: Рихард Вагнер

Maurice Sapiro - Venice

Морис Сапиро – Венеција

Уметник и Венеција назив је нове серије текстова коју желим да посветим једном од најлепших градова Европе, али кроз призму утицаја града и његове специфичне атмосфере – творене архитектуром, уметношћу, маглом над водом која прожима сваку пору фасада, „синусе пролазника мељући у прах“ – на уметника и његово дело. Боје, тоналитети измаглице, звукови – Венеција је град који је инспирисао стотине уметника, а за нас најзначајнији би могли бити: Вилијам Тарнер, Хенри Џејмс, Марсел Пруст, Томас Ман, Јосиф Бродски. Nastavite sa čitanjem

Нобелов говор Орхана Памука

Orhan Pamuk

Орхан Памук у свом музеју

У једном од раних дела једне веома популарне списатељице главна јунакиња, још увек девојчица, после мајчине смрти нема никаквих емоционалних реакција, тупост је једино што је првих неколико дана, па и месеци, прожима после немилог догађаја. Онда, након одређеног времена, десило се нешто што је проузроковало страховиту реакцију, ону коју би свако очекивао, како то патетичне претпоставке сугеришу, одмах по сазнању да је вероватно најбитније биће у вашем животу нестало, да је, грозне ли речи! – умрло. Јунакиња једног топлог и пријатног поднева, из непознатих разлога, одлази у подрум куће у којој је становала и тамо, већ на почетку просторије, затиче кофер са старим стварима своје мајке. Ту проналази махом гардеробу по којој претура да би, у једном тренутку, рукама напипала старе мајчине ципеле. Јунакиња их полако вади из безобрличне масе и по некаквом необјашњивом правилу одмах окреће. Тада jунакиња сазнаје да су једине ципеле које је њена мајка носила последњих дана свог кратког живота заправо имале бушно дно. Nastavite sa čitanjem

Сликарство Жан-Мишела Баскијата

Jean-Michel Basquiat, Self-Portrait

Жан-Мишел Баскијат, „Аутопортрет“, 1982.

Жан-Мишел Баскијат рођен је 1960. године у Њујорку где се испрва афирмисао као улични уметник (street artist) потписујући своје графите са „САМО“ (Same old Shit). Ево како Пол Веб (Paul Webb) opisuje njegove stvaralačke početke: Nastavite sa čitanjem

Употреба сликарства у филму „Психо“ Алфреда Хичкока

45ac63c2e2362e283d180489596a596e

„Психо“, један од најпознатијих филмова Алфреда Хичкока, снимљн је 1960. године

У наставку можете прочитати одломке из књиге Слободана Мијушковића Алфред Хичкок: употреба сликарства у којој се аутор кроз кратке и садржајне есеје бави темом Хичкоковог схватања филма као изразито ликовне пре него театарске или литерарне форме.

Аутор је анализирао употребу сликарства у филмовима Криво оптужен, Станар, Уцена, Психо, Непознати из Норд експреса, Прозор у двориште, Невоље са Харијем, Вртоглавица и Конопац а у наставку следе редови посвећени најпознатијем Хичкоковом филму. Nastavite sa čitanjem

Филмови Федерика Фелинија

Federico Fellini

Федерико Фелини

У Вили мистерија која се налази у Помпејима можемо видети фреске на којима су приказане радње у наративном следу који још увек дешифрујемо. Динамика, колоритет, лица (битан мотив за Фелинија) пред нама су, као пред фризом присуствујемо следу догађаја који покушава да нам сликом саопшти оно што се углавном саопштава речима: причу. Позоришна уметност своје корене има у Атини али филмска засигурно потиче из античког Рима. Фелини је у том смислу настављач традиције културе која је одувек величала спектакл, масу, галаму, феште, гротеску и декаденцију. Као у Верленовој песми Копњење

Царство сам на крају пропасти,
Што гледах где пролазе велики Варвари бели
О не пожелети, не моћи умрети.
Ах! Све испијено је!
Батил, смејеш ли се још?
Све испијено, све поједено је!
И ништа више нема да се каже.

тако и у Фелинијевој уметности царство „на крају пропасти“ је барокно богато украшено, толико да се никада не би могло помислити да је реч о пропасти. Nastavite sa čitanjem