Tko god osjeća potrebu da životu dade neki smisao, najmanje jednom u životu propituje značenje mjesta i vremena u kojem se rodio. Kakvo značenje ima to što ste rođeni u tom i tom dijelu svijeta, tog i tog datuma? Je li nas pravično zapalo ono što dobivamo kao zgoditak na lutriji – baš ta obitelj, ta zemlja, taj grad, sve ono što trebamo zavoljeti jer to od nas očekuju, i što na kraju i zavolimo svim srcem i dušom? Budući da sam rođen u Istanbulu koji je smožden, osiromašen i skrhan tugom stario i venuo pod pepelom i ostacima jednoga urušenog carstva, ostacima koji se i sami sve više urušavaju, povremeno osjećam kao da me je zadesila zla kob. (Ipak, jedan unutarnji glas govori da je to zapravo sreća.)

U jednom od ranih dela jedne veoma popularne srpske književnice glavna junakinja, još uvek devojčica, posle majčine smrti nema nikakvih emocionalnih reakcija, tupost je jedino što ju prvih nekoliko dana, pa i meseci, prožima posle „nemilog događaja“. Onda, nakon nekog vremena, desilo se nešto što je prouzrokovalo strahovitu reakciju, onu koju bi svako očekivao, kako to patetične pretpostavke sugerišu, odmah po saznanju da je verovatno najbitnije biće u vašem životu nestalo, da je, grozne li reči! – umrlo. Junakinja jednog toplog i prijatnog popodneva, iz nepoznatih razloga, odlazi u podrum kuće u kojoj je stanovala i tamo, već na početku prostorije, zatiče kofer sa starim stvarima svoje majke. Tu pronalazi mahom garderobu po kojoj pretura da bi, u jednom trenutku, rukama napipala stare majčine cipele. Junakinja ih polako vadi iz bezoblične mase i po nekakvom neobjašnjivom pravilu odmah okreće. Tada, junakinja saznaje, po prvi put, da su jedine cipele koje je njena majka nosila poslednjih dana svog kratkog života, zapravo imale bušno dno.

U koferu svog oca ili majke dete ne mora zateći prijatan sadržaj. Nažalost, ili na sreću, neprijatnost najčešće dolazi posle, onda kada roditelj nije živ. To može razočarati ili podstaći. Za pisce su njihovi roditelji neiscrpna građa, naročito roditelji koje pisac nije dovoljno dobro upoznao, ali koje, baš iz tog razloga nepoznanice, sada može da konstruiše, iznova stvara i kroz stvaralački proces upoznaje. Kofer je metafora onoga što je život, ili bar onoga što ga je većim delom činilo. Sadržaj kofera oca turskog nobelovca Orhana Pamuka je daleko drugačiji od kofera majke pomenute junakinje, ali je i on, baš kao i u prvom primeru, rezultat deteta, njegove spisateljske intencije, dara zapažanja i, što je najvažnije, on je rezultat upornosti pamćenja. Prošlost uvek svoje mesto, sa pravom ili ne, želi u sadašnjosti i budućnosti.

Ako je kofer sadržaj nečijeg života, onda je otac je ono prošlo u nama, ono što je nasledstvo predaka, tradicija, kultura iz koje potičemo i koja nas, hteli mi to da prihvatimo i priznamo ili ne, oblikuje i određuje. Sa tim u vezi pojavljuje se problem identiteta. Kako prihvatiti i učiniti sadržaj prošlosti inherentnim ali mu ne dopustiti da upravlja našim bićem i da nam određuje sadašnjost i budućnost. Roditelje, kao i zemlju u kojoj smo rođeni, ne možemo da biramo. Pri saznanju te činjenice teorija o predestinaciji skoro pa da može postati prihvatljiva. Ali, svet je i doživljavao iznova male i velike progrese upravo zato što pojedinac nije želeo da prihvati ideju predestinacije, ideju da je njegova sudbina unapred određena i da način na koji će proživeti svoj život nije u moći njegove individualne volje.

Svi nasleđujemo očev i majčin kofer. Sadržaji u njima podjednako utiču na naša shvatanja i razumevanja njih, ali i nas samih. Podjednak je problem kada sa mikro nivoa pređemo na makro nivo, kada sa roditelja pređemo na kulturu države u kojoj smo odrastali i koja nas je vaspitala (čak i onda kada se odričemo njenog vaspitanja, to nas je ona vaspitala da tako reagujemo). Problem Orhana Pamuka upravo je u tome. Tradicija i kultura iz koje potiče i tradicija i kultura čije je uticaje Turska trpela tokom njegovog odrastanja daleko su jedna od druge. Razapetost na tom nivou nije poželjna, s obzirom na kakve tektonske poremećaje ličnosti može dovesti, ali je od Pamuka načinila pisca, i to ne bilo kakvog pisca. Njegov govor održan po prihvatanju Nobelove nagrade upravo je, slikovito i skoro fikcionalno predočeno iskušenje prihvatanja sadržaja koji nam se ne mora nužno dopasti, ali koji bi trebalo, naročito ako je reč o umetniku, preokrenuti u sopstvenu korist prilagodivši ga svom svetu reči.

Preporuka: Nobelov govor Orhana Pamuka – Kofer moga oca

Citat: Orhan Pamuk – Istanbul

Slike: Pol Sezan, Dečak u crvenom prsluku, 1890.