Нобелов говор Орхана Памука

Orhan Pamuk

Орхан Памук у свом музеју

У једном од раних дела једне веома популарне списатељице главна јунакиња, још увек девојчица, после мајчине смрти нема никаквих емоционалних реакција, тупост је једино што је првих неколико дана, па и месеци, прожима после немилог догађаја. Онда, након одређеног времена, десило се нешто што је проузроковало страховиту реакцију, ону коју би свако очекивао, како то патетичне претпоставке сугеришу, одмах по сазнању да је вероватно најбитније биће у вашем животу нестало, да је, грозне ли речи! – умрло. Јунакиња једног топлог и пријатног поднева, из непознатих разлога, одлази у подрум куће у којој је становала и тамо, већ на почетку просторије, затиче кофер са старим стварима своје мајке. Ту проналази махом гардеробу по којој претура да би, у једном тренутку, рукама напипала старе мајчине ципеле. Јунакиња их полако вади из безобрличне масе и по некаквом необјашњивом правилу одмах окреће. Тада jунакиња сазнаје да су једине ципеле које је њена мајка носила последњих дана свог кратког живота заправо имале бушно дно.

У коферу свог родитеља дете не мора нужно затећи пријатан садржај. Нажалост, или на срећу, непријатност долази увек после, онда када родитељ није жив. За писце су њихови родитељи неисцрпна грађа, нарочито родитељи које, упркос заједничком животу, писац није упознао, али које, баш из тог разлога непознанице, сада може по својој вољи да конструише, изнова ствара и кроз стваралачки процес упознаје. Кофер је метафора онога што је живот, или бар онога што га је већим делом чинило. Садржај кофера оца турског нобеловца Орхана Памука је далеко другачији од кофера мајке поменуте јунакиње, али је и он, баш као и у првом примеру, резултат детета, његове списатељске интенције, дара запажања и, што је најважније, он је резултат упорности памћења. Прошлост увек своје место, са правом или не, жели у садашњости и будућности.

Ако је кофер садржај нечијег живота, онда је отац је оно прошло у нама, оно што је наследство предака, традиција, култура из које потичемо и која нас, хтели ми то да прихватимо и признамо или не, обликује и одређује. Са тим у вези појављује се проблем идентитета. Како прихватити и учинити садржај прошлости инхерентним али му не допустити да управља нашим бићем и да нам одређује садашњост и будућност? Родитеље, као и земљу у којој смо рођени, нажалост, не можемо да бирамо. При спознаји те чињенице теорија о предестинацији може постати прихватљива. Али, свет је и доживљавао изнова мале и велике прогресе управо зато што појединац није желео да прихвати идеју предестинације, идеју да је његова судбина унапред одређена и да начин на који ће проживети свој живот није у моћи његове индивидуалне воље.

Сви наслеђујемо кофер. Садржаји у њима подједнако утичу на наша схватања и разумевања родитеља, али и нас самих. Подједнак је проблем када са микро нивоа пређемо на макро ниво, када са родитеља пређемо на културу државе у којој смо одрастали и која нас је васпитала (чак и онда када се одричемо њеног васпитања, то нас је она васпитала да тако реагујемо). Проблем Орхана Памука управо је у томе. Традиција и култура из које потиче и традиција и култура чије је утицаје Турска трпела током његовог одрастања далеко су једна од друге. Разапетост на том нивоу није пожељна, с обзиром на какве тектонске поремећаје личности може довести, али је од Памука начинила писца, и то не било каквог писца. Његов говор одржан по прихватању Нобелове награде управо је сликовито и скоро фикционално предочено искушење прихватања садржаја који нам се не мора нужно допасти, али који би требало, нарочито ако је реч о уметнику, преокренути у споствену корист прилагодивши га свом свету речи.