Сликарство Жан-Мишела Баскијата

Jean-Michel Basquiat, Self-Portrait

Жан-Мишел Баскијат, Аутопортрет, 1982.

Жан-Мишел Баскијат рођен је 1960. године у Њујорку где се испрва афирмисао као улични уметник (street artist) потписујући своје графите са „САМО“ (Same old Shit). Ево како Пол Веб (Paul Webb) opisuje njegove stvaralačke početke:

He earned a living by selling painted postcards and T-shirts, and at this time was making assemblages from scrap metal. He soon caught the attention of the New York art scene. Basquiat met Keith Haring and Kenny Scharf, both of whom had found their inspiration in the graffiti scene.

Већ почетком осамдесетих година, захваљујући чланку „The Radiant Child“ критичара Ренеа Рикарда, Баскијат скреће пажњу јавности на себе, која додатно бива наглашена познанством са Ворхолом (које је трајало све до Ворхолове смрти, 1987. године). Већ 1988. Баскијат умире од хероинског овердоуза. У међувремену уметник је излагао заједно са многим чувеним уметницима нашег времена, у неким од најзначајнијих њујоршких галерија.

In late 1981 he joined the „Annina Nosei“ gallery in SoHo, Manhattan. By 1982, Basquiat was showing regularly, and alongside Julian Schnabel, David Salle, Francesco Clemente and Enzo Cucchi, and was involved with the Neo-expressionist movement. He was represented in Los Angeles by the „Gagosian Gallery“, and throughout Europe by Bruno Bischofberger.

У контексту ове теме вреди цитирати шта је у интервјуу за „Париску ревију“ амeричка нобеловка Тони Морисон рекла о боји. Њен се одговор имплицитно може повезати са једном од основних одлика Баскијатовог сликарства. Боја, нападна и у комбинацији са другим бојама потпуно некомплементарна, једна је од основних одлика његовог сликарства. Како Баскијат није био само графити уметник, већ је поетику графита пренео на платна, боја на тој подлози добила је сасвим другачији интезитет. Боја доминира. После ње ту је јединствен потез руке, линија која је међу најособенијим у савременом сликарству. Америчка књижевница Тони Морисон подвлачи разлику између доживљаја и афирмације боје у делима белих и црних аутора, али и у свакодневном животу. На новинарево питање „Зашто се већина људи плаши боје?“, америчка списатељица даје следећи одговор:

They just are. In this culture quiet colors are considered elegant. Civilized Western people wouldn’t buy bloodred sheets or dishes. There may be something more to it than what I am suggesting. But the slave population had no access even to what color there was, because they wore slave clothes. For them a colored dress would be luxurious; it wouldn’t matter whether it was rich or poor cloth… just to have a red or a yellow dress. I stripped Beloved of color so that there are only the small moments when Sethe runs amok buying ribbons and bows, enjoying herself the way children enjoy that kind of color. These were people marked because of their skin color, as well as other features. So color is a signifying mark. Baby Suggs dreams of color and says: „Bring me a little lavender“. It is a kind of luxury. We are so inundated with color and visuals. I just wanted to pull it back so that one could feel that hunger and that delight. *

Боја на Баскијатовим платнима нема као код немачких експресионистичких сликара узнемиријуће дејство, нити као код Марка Ротка симболички потенцијал. Она не превазилази границе речи, црвена је на његовим платнима само црвена. Баскијатов визуелни колаж резултат је употреба различитих техника, али и традиција које су га обликовале: урбаног окружења, али и афричког и карипског визуелног и колористичког наслеђа.

Jean-Michel BasquiatJean-Michel BasquiatJean-Michel BasquiatJean-Michel BasquiatJean-Michel BasquiatJean-Michel BasquiatJean-Michel BasquiatJean-Michel Basquiat