Carstvo sam na kraju propasti,
Što gledah gde prolaze veliki Varvari beli
O ne poželeti, ne moći umreti.
Ah! Sve ispijeno je!
Batil, smeješ li se još?
Sve ispijeno, sve pojedeno je!
I ništa više nema da se kaže.

glase početni stihovi Verlenove pesme Kopnjenje. Carstva na kraju propasti, carstva na poslednjem stupnju svog postojanja, veličaju dekadenciju, ženu i muškarca koji su sirova ćud prirode – iracionalno delovanje koje civilizacija odbija da prihvati.

To carstvo na kraju propasti mogao je biti Neronov Rim ili Berlin dvadesetih godina kada je Nolde u njemu boravio. Duh vremena koji se osipa i pada na oči posmatrača, umesto zvezda nudi diskontinuitet treptanja, i bol. U očima je ekstaza boja, iako su oči zatvorene.

Te oči ne gledaju u noć osvetljenu sazvežđima već u tamu koju kriju iza sebe, kao zver iza rešetke (ali, zver je u periodima dekadencije na slobodi). Mrak se u časovima diskontinuiteta drugačije javlja. Kao bol, kao umor, kao razdražljivost, kao ekstatični pokret bosonoge čije je telo lišeno jasnih granica. Razaznajete li lice boginje koja igra?

Intenzitet bola dobija prerogative seksualnosti i prerasta u ekstazu. Proleće je početak kruga koji će izlizati svoje ravnomerne obline. Potreban je kolut očiju i stomaka da bi umetnost čula novu poeziju (da li i prihvatila?). U početku, ta poezija zvučaće nalik gnevu koji se skriva. Glazbu nežnih zvončića zameniće trube. Ipak, sve će to vreme svojim metabolizmom poravnati, preneti u muzeje i antologije.

Nolde, prorok i egzorcista.