Филмови Федерика Фелинија као визуелни наставак сликарства из Помпеја

У Вили мистерија, која се налази у Помпеји, можемо видети фреске на којима су приказане радње у наративном следу који још увек дешифрујемо. Експресивна динамика тела, снажан колоритет, истакнута лица неодређених погледа и гримаси пред нама су и када гледамо многобројне Фелинијеве филмове, а нарочито Сатирикон, снимљен 1969. године према истоименом Петронијевом роману написаном током Неронове владавине. Сатирикон сажима Фелинијево стваралаштво, он садржи све мотиве, елементе, одлике које садрже и друга његова дела, без обзира на заплет и епоху у којој се радња одвија.

Посматрајући фреске у вили некада богатог грађанина Рима, на којима доминира црвена боја, а које се налазе у једној од соба која је окренута ка мору, и изложена целодневном сунцу, присуствујемо следу догађаја који покушава да нам сликом саопшти оно што се углавном саопштава речима – причу. Та прича остаје недоречена, двосмислена, загонетна, па су, стога, историчари и археолози ову вилу назвали Вила Мистерија. Верује се да су на тим чувеним фрескама приказане процесије у част неког божанства које су грађани Помпеје славили.

Позоришна уметност своје корене има у Атини али филмска засигурно потиче из античког Рима. Фелини је у том смислу настављач традиције културе која је одувек величала спектакл, масу, галаму, феште, гротеску и декаденцију.

Као у Верленовој песми Копњење:

Царство сам на крају пропасти,
Што гледах где пролазе велики Варвари бели
О не пожелети, не моћи умрети.
Ах! Све испијено је!
Батил, смејеш ли се још?
Све испијено, све поједено је!
И ништа више нема да се каже.

тако и у Фелинијевој уметности царство на крају пропасти је барокно богато и украшено, толико да се никада не би могло помислити да је реч о пропасти. То добро видимо на чувеној гозби ослобођеног роба.

Доза песимизма проткана је кроз Фелинијево поимање појединца, најчешће јунака у главној улози који је немили учесник у хаосу око себе. Казанова карневала или безбројних вечера, авантура, бродолома, бежања; главни јунаци Сатирикона апсолутно истих фешти, само смештених у доба цара Нерона (сетимо се Трималхионове гозбе); Марчело Мастројани у Слатком животу пролази кроз иста искушења и догађаје као и поменути јунаци, само што су исти прилагођени времену у коме се радња одвија, он је камијевски јунак. Царство на крају пропасти у уметности италијанског редитеља своје огледало има у појединцу који је носилац радње, пикару првог (Сатирикон), осамнаестог (Казанова) или двадесетог века (Слатки живот) који лута у потрази за смислом.

Филмски постер за Фелинијев филм „Сатирикон“

Фелинијева уметност, блиска и шармантна, као и у случају многих других италијанских редитеља, поседује значајну дозу горчине и резигнације. За чим тачно трагају Фелинијеви јунаци, који је смисао свега што им се догађа – то су питања на која нема директних одговора. Оно што је уочљиво јесте да су сви, заправо, репрезенти, не првог или седамнаестог, већ искључиво двадесетог века. Зато нам је карневалска атмосфера Фелинијевих филмова блиска. Полазећи од традиционалних предложака своје култре – Петронија, Бокача, Казанове – Фелини их интерпретира из сопствене позиције, из перспективе коју он као стваралац поседује, а то је перспектива човека обликованог стварношћу и културом друге половине 20. века. На тај начин традиција је истовремено и обновљена и обогаћена, на тај начин лук од 1. до 20. века нове ере изгледа као једна целина, кохерентна и повезана.

И као у случају Пабла Пикаса и његове серије цртежа бикова који понављају облике већ успостављене у пећинама Алтамире и Ласка; или као у случају Казимира Маљевича који фолклорно наслеђе своје земље реинтерпретира (на тај начин истовремено га афирмишући и критички оспоравајући) сликајући сељане, косаче и жетеоце у форми геометријских облика; или као, нама можда најближи пример, Мокрањац који народну уметност велича постављајући је у облик ближи нормама, не фолклорне, већ класичне музике, тако и у случају Федерика Фелинија присуствујемо, још једном, потврди тезе да су традиција и индивидуални таленат понекад само различите речи које се односе на исто значење. Традиција не може бити успостављена без талента. Традиција, начин на који ће бити прихваћена, прилагођена и настављена, у великој мери зависи од индивидуалног талента.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A