Filmovi Federika Felinija kao vizuelni nastavak slikarstva iz Pompeja

Vili Misterija, koja se nalazi u Pompeji, možemo videti freske na kojima su prikazane radnje u narativnom sledu koji još uvek dešifrujemo. Ekspresivna dinamika tela, snažan koloritet, istaknuta lica neodređenih pogleda i grimasi pred nama su i kada gledamo mnogobrojne Felinijeve filmove, a naročito Satirikon, snimljen 1969. prema istoimenom Petronijevom romanu koji je napisan tokom Neronove vladavine. Film Satirikon sažima Felinijevo stvaralaštvo, on sadrži sve motive, elemente, odlike koje sadrže i druga njegova dela, bez obzira na zaplet i epohu u kojoj se radnja odvija.

Posmatrajući freske u vili bogatog građanina, na kojima dominira crvena boja, a koje se nalaze u jednoj od soba koja je okrenuta ka moru, i izložena celodnevnom suncu, prisustvujemo sledu događaja koji pokušava da nam slikom saopšti ono što se uglavnom saopštava rečima – priču. Ta priča ostaje nedorečena, dvosmislena, zagonetna, pa su, stoga, istoričari i arheolozi ovu vilu nazvali Vila Misterija. Veruje se da su na tim freskama prikazane procesije u čast boga Dionisa koga su, uz mnoga druga božanstva, građani Pompeje slavili.

Pozorišna umetnost svoje korene ima u Atini ali filmska sigurno potiče iz Rima. Felini je u tom smislu nastavljač tradicije kulture koja je oduvek veličala spektakl, masu, galamu, fešte, grotesku i dekadenciju. Kao u Verlenovoj pesmi Kopnjenje:

Carstvo sam na kraju propasti,
Što gledah gde prolaze veliki Varvari beli
O ne poželeti, ne moći umreti.
Ah! Sve ispijeno je!
Batil, smeješ li se još?
Sve ispijeno, sve pojedeno je!
I ništa više nema da se kaže.

tako i u Felinijevoj umetnosti carstvo na kraju propasti je barokno bogato i ukrašeno, toliko da se nikada ne bi moglo pomisliti da je reč o propasti. To dobro vidimo na čuvenoj gozbi oslobođenog roba.

Doza pesimizma protkana je kroz Felinijevo poimanje pojedinca, najčešće junaka u glavnoj ulozi koji je nemili učesnik u haosu oko sebe. Kazanova karnevala ili bezbrojnih večera, avantura, brodoloma, bežanja; glavni junaci Satirikona apsolutno istih fešti, samo smeštenih u doba cara Nerona (setimo se Trimalhionove gozbe); Marčelo Mastrojani u Slatkom životu prolazi kroz ista iskušenja i događaje kao i pomenuti junaci, samo što su isti prilagođeni vremenu u kome se radnja odvija, on je kamijevski junak. Carstvo na kraju propasti u umetnosti italijanskog reditelja svoje ogledalo ima u pojedincu koji je nosilac radnje, pikaru prvog (Satirikon), osamnaestog (Kazanova) ili dvadesetog veka (Slatki život) koji luta u potrazi za smislom.

Felinijeva umetnost, bliska i šarmantna, kao i u slučaju mnogih drugih italijanskih reditelja, poseduje značajnu dozu gorčine i rezignacije. Za čim tačno tragaju Felinijevi junaci, koji je smisao svega što im se događa – to su pitanja na koja nema direktnih odgovora. Ono što je uočljivo jeste da su svi, zapravo, reprezenti, ne prvog ili sedamnaestog, već isključivo dvadesetog veka. Zato nam je karnevalska atmosfera Felinijevih filmova bliska. Polazeći od tradicionalnih predložaka svoje kultre – Petronija, Bokača, Kazanove – Felini ih interpretira iz sopstvene pozicije, iz perspektive koju on kao stvaralac poseduje, a to je perspektiva čoveka oblikovanog stvarnošću i kulturom druge polovine 20. veka. Na taj način tradicija je istovremeno i obnovljena i obogaćena, na taj način luk od prvog do dvadesetog veka nove ere izgleda kao jedna celina, koherentna i povezana.

I kao u slučaju Pabla Pikasa i njegove serije crteža bikova koji ponavljaju oblike već uspostavljene u pećinama Altamire i Laska; ili kao u slučaju Kazimira Maljeviča koji folklorno nasleđe svoje zemlje reinterpretira (na taj način istovremeno ga afirmišući i kritički osporavajući) slikajući seljane, kosače i žeteoce u formi geometrijskih oblika; ili kao, nama možda najbliži primer, Mokranjac koji narodnu umetnost veliča postavljajući je u oblik bliži normama, ne folklorne, već klasične muzike, tako i u slučaju Federika Felinija prisustvujemo, još jednom, potvrdi teze da su tradicija i individualni talenat ponekad samo različite reči koje se odnose na isto značenje. Tradicija ne može biti uspostavljena bez individualnog talenta. Tradicija, način na koji će biti prihvaćena, prilagođena i nastavljena, u velikoj meri zavisi od individualnog talenta pojedinca.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.