Једно писмо Егона Шилеа

Egon Schiele

Фотографија: Егон Шиле

Верујем да сваки уметник једном, или два пута, а да несрећа буде већа, некада и више од два пута, преиспитује свој однос према земљи у којој је рођен, према времену и простору којима је, желео то или не, обликован и условљен.

Апсолутна слобода је немогућа. Она се једино може наслутити посредством стваралаштвa које је било, и које ће остати, најузвишенији, најхрабрији, најтежи акт слободе, побуне, удаљавања, неприпадања, могућности за другачији живот и смисленији егзистенцију.

У наставку следи једно писмо Егона Шилеа које сам превела за ову прилику а коме сада не могу да пронађем извор па га, стога, не могу ни цитирати. Писмо сам превела са енглеског језика. Недавно је издата књига која, осим писама, садржи и Шилеову поезију. Његова поетски интонирана проза слична је, по мотивима, емотивности, надахнућу, експресионистичкој поезији Георга Тракла. То је и очекивано. Два значајна аустријска уметника била су савременици. Нарочито је сличност уочљива приликом доживљаја и дескрипције пејсажа, што је одјек романтичарског поимања предела као огледала своје сентименталности. и простора за утеху.

Желео бих да напустим Беч што пре. Колико је овде ружно! Сви ми завиде. Колеге ме гледају својим неискреним очима. Град је црн, све се ради према задатом рецепту. Желим да будем сам.

Волео бих да одем у шуме Бохемије. Мај, јун, јул, август, септембар, октобар. Морам да видим нове пределе и да учим о њима, да окусим тамне воде, да видим неукроћено дрвеће, неприпитомљен ваздух, желим да у чуду гледам плесњиве баштенске ограде како живе, шумарак младих бреза, и да чујем лишће како подрхтава, желим да видим светлост, сунце и опоре, влажне зелено-плаве долине пред вече, да осетим караш (врста рибе – прим. прев.) како светлуца у води, да видим беле облаке како се нагомилавају, да говорим цвећу, цвећу. Траве, да се загледам у ружичасте људе, желим да трчим не обазирући се на поља, кроз широке равнице желим да љубим земљу и миришем топли мочварни невен.

Рано изјутра волео бих да гледам излазак сунца и да гледам земљу како дише и светлуца.

Вечно сам у садашњости.

Плачем, из мојих полуотворених очију теку црвене сузе. Осећам влажни шумски ветар. Ти који можеш да осетиш, како дивно ти мораш дисати божански удах.

Пријатељу, плачући, ја се смејем.

Пријатељу, мислим на тебе.

У мени си ти.

Egon Schiele's Letter, Page 1Egon Schiele's Letter, Page 2Egon Schiele's Letter, Page 3Egon Schiele's Letter, Page 4