Камиј Сен-Санс: „Карневал животиња“

Омот за „Карневал животиња“ – Џулија Лавињ

Омот за „Карневал животиња“ – Џулија Лавињ

Француски композитор Камиј Сeн-Сaнс бива инспирисан једним од најстаријих библијских чуда, величанственом епизодом из Старог завета, причом о Нојевој барци. Композитор, баш попут писца, организује дело као да је реч о наративном следу догађаја. У барку, која ће преостале неискварене житеље спасти од потопа и са њима створења која ће им бити од користи, прво ступају, наравно, краљеви животиња – лавови. За њима следе све друге животиње, од најмањих до највећих, од најлепших до најкориснијих. Улазак није праћен паником и гурањен – нема места какофонији и несагласју. Чим једна колона животиња обави свој церемонијални улазак, за њом следи друга колона животиња, па трећа, и тако даље. Различити звуци се смењују, организовани у композиције које нотама треба да асоцијативно слушаоца надовежу на гласове које производе одабране животиње. Ономатопејски поступак композитора сведочи да све може бити тема уметности, да су звукови свуда око нас. Све је музика само треба различите гласове и тонове уочити и правилно их распоредити.

Сeн-Сaнс компонује „Карневал животиња“ фебруара 1886. године у једном малом аустријском селу. Дело поседује, баш као и Холстов циклус о планетама, одлике изазовне за компоновање и елементе који могу бити духовити и забавни за слушање.

From the beginning, Saint-Saëns regarded the work as a piece of fun. On 9 February 1886 he wrote to his publishers Durand in Paris that he was composing a work for the coming Shrove Tuesday, and confessing that he knew he should be working on his „Third Symphony“, but that this work was „such fun“ (… mais c’est si amusant!“). He had apparently intended to write the work for his students at the École Niedermeyer, but in the event it was first performed at a private concert given by the cellist Charles Lebouc on Shrove Tuesday, 9 March 1886. [1]

Не треба пребрзо доносити закључке. Ово дело није била тек стилска вежба и предах за композитора између стваралачких епизода „озбиљнијих“ дела већ и потврда композиторовог познавања историје музике и поигравања са наслеђем и музичком традицијом. Каснијим проучавањем (дело је извођено приватно тек неколико пута а званично је објављено тек после композиторове смрти) музиколози су открили „интертекстуалне“ везе између овог дела са делима других композитора као што су:

Jean-Philippe Rameau’s harpsichord piece „La poule“ („The Hen“) from his Suite in G major, but in a quite less elegant mood. („Poules et coqs“).

Galop infernal“ from Jacques Offenbach’s operetta „Orpheus in the Underworld“  („Tortues“).

Hector Berlioz’s „Danse des sylphes“ (from his work „The Damnation of Faust“) played in a much lower register than usual as a double bass solo. („L’éléphant“).

Scherzo from Felix Mendelssohn’s „A Midsummer Night’s Dream“. („L’éléphant“)

„Fossiles“ quotes Saint-Saëns’ own „Danse macabre“.. [2]