Uzajamna veza lica i predela. Na svakoj geografskoj karti, na svakoj stranici knjige, kori drveta, oblaku ili krateru mesečevog naličja može se prepoznati ljudsko lice. Lica koja je fotografisala Sali Man (serija Lica, 2004.) dopunjuju njene cikluse koji su u prethodnim fazama podrazumevali afirmaciju oblika koji sugerišu raspadanje, trulež i dekompoziciju. Ciklus Lica sastoji se od prikaza lica sopstvene dece, kao i njenih autoportreta. Umetnica koristi specifičnu tehniku, s obzirom na doba u kome stvara. Da bi njen, preko sto godina star foto-aparat, zabeležio lice pred sobom potrebno je da prođe više od nekoliko minuta. Za to vreme fotografisani ne sme da trepće i mora da gleda pravo u objektiv. U jednom od dokumentarnih filmova o američkoj fotografkinji zabeležen je takav trenutak. Skoro konceptualnim sredstvima Sali Man uporno preispituje odnos života i smrti, vitalne forme i mrtvog tkiva. Sva energija bića koje pozira koncentrisana je u jednu tačku, oči se pune suzama usled nedovoljno treptaja, lice postaje bista, predmet za sliku mrtve prirode. Još više, lice postaje reljef, lice postaje izbrazdana fasada, kora breze, oblik, krhk nalik starom osušenom papirusu, lice postaje pergament. Sećanje.

Roman Crna knjiga turskog pisca Orhana Pamuka adekvatna je dopuna temi lica i mogućnostima njegovog simboličkog potencijala u umetnosti. Prvo: lice ne treba izjednačavati sa portretom. Prikaz lica ima svojevrsnu kartografsku tendenciju. Prikaz lica ne afirmiše ono unutrašnje već ono spoljašnje, način na koji su spoljašnji oblici oblikovali unutrašnji predeo. U romanu Crna knjiga, videćemo na osnovu narednog citata, da su lica žitelja grada ili države najadekvatnija doslovna i simbolička slika tih istih gradova i država (u ovom slučaju Istambula i Turske). Lica su ogledala spoljašnjeg. U poglavlju pod nazivom „Misterija slova i nestanak misterije“ jedan od junaka romana, Galip, otkriva trajnu fascinaciju licima svog rođaka Dželala, kolumniste i komentatora istambulskih prilika. Dok čita Dželalove kolumne Galip u stanu otkriva kutije sa fotografijama na kojima su isključivo lica potpuno nepoznatih ljudi, iz raznih krajeva Turske. Svi oni bili su Dželalovi čitaoci i svi su mu oni poslali svoju sliku, na njegov zahtev.

Iz plakara u hodniku izvadio je kutiju u kojoj je Dželal čuvao knjige, brošure, isečke iz novina i časopisa i na hiljade slika i fotografija u vezi sa hurufijskim redom i počeo da radi. Video je lica sačinjena od arapskih slova, oči napravljene od slova vav i ajn, obrve od slova z i r, noseve od slova elif.  Video je […] galije što se njišu na oluji, munje što s neba padaju kao oko, pogled i užas, lica pomešana s granama drveća, brade od kojih je svaka bila različito slovo. Video je bleda lica s očima iskopanim sa slike, nevine sa slovima naznačenim tragovima greha što su im zahvatili uglove usana , grešnike sa pričom o njihovoj strašnoj budućnosti utisnutom među brazdama na čelu. […] Video je na stotine, hiljade, desetine hiljada slika „građana“ poslatih Dželalu koje su vrvele od slova – iz svih mesta Anadolije u poslednjih šezdeset godina, iz gradića prekrivenih prašinom, zabitih kasaba u kojima leti zemlja ispuca od sunca a u koje zimi zbog snega niko ne može da svrati osim gladnih vukova, iz švercerskih sela na sirijskoj granici po kojima polovina muškaraca hramlje zbog nagaznih mina, iz planinskih sela koja sto godina čekaju da se naprave putevi, iz barova i noćnih klubova u velikim gradovima, iz klanica smeštenih u pećine, iz „upravnih“ soba pustih železničkih stanica i kafana švercera i cigareta i hašiša, iz hotelskih lobija u kojima su noćivali trgovci govedima i javnih kuća u Sogukoluku. Video je na hiljade fotografija snimljenih starim aparatima lajka kojima je upravljao ulični fotograf što se pokrivao crnim čaršavom sa svojim tronožnim aparatima sa stativom pored stolova državnih nadleštava, vilajetskih zgrada i sastavljača molbi, i koji se bavio staklom pripremljenim sa hemikalijama poput alhemičara ili gatara, crnim poklopcima, pumpama i mehovima. Nije bilo teško osetiti da je zemljake dok su gledali u objektiv obuzimao jeziv osećaj za vreme s neodređenim strahom od smrti i željom za besmrtnošću. Galip je uviđao da je ta duboka želja vezana uz propast, smrt, poraz i nesreću, čije je znakove prepoznavao na licima i kartama.

Opsednutost reljefom ljudskog lica kao simboličkim ogledalom istorijskih i kulturnih artefakta u prozi Orhana Pamuka ima sasvim drugačiju konotaciju od one koja je prisutna na fotografijama Sali Man. Pamuk je koncentrisan na lice kao odraz objektivnog sveta, lice kao odraz tradicije i kulture koja ga tvori. Sali Man koncentrisana je na dešifrovanje slova reči „Tanatos“ koje svako lice krije u svakoj svojoj pori. Intencija Sali Man ciklusom Lica verbalno je opisana i oblikovana dvema poslednjim rečenicama citiranog odlomka iz knjige Orhana Pamuka. Osoba koja gleda u objektiv susreće se, u tim dugim minutima nepomičnosti, prvenstveno sa sobom, sopstvenom prošlošću, strahom od proticanja vremena. Kada gledamo u lica koja je Sali Man fotografisala čini nam se da ukoliko bismo ih dotakli mogli bismo osetiti koliko su meka, koliko su eterična. Ljudski duh sadržan u njima vodi konstantnu borbu sa školjkom tkiva kojom je obgrljen, nalik voću u posudi i vodi između dlanova. The Flesh and the Spirit, poslednja serija fotografija koju je Sali Man izradila, svojim nazivom predočava večiti dualitet, konstantnu uzajamnost i međusobnu neodvojivost tela i duha, propadljivog i onog što ostaje. Ista tema predočena je i u ovom ciklusu, nekoliko godina mlađem od redova koji pripadaju romanu Crna knjiga. Dva savremenika različite nacionalnosti, pola, životnog i istorijskog iskustva, dva umetnika koji koriste različit medij za svoju umetnost progovaraju, zapravo, o suštinski istoj stvari: ono što ostaje nisu lica. Kao i gradovi, i ona će nestati. Kao i carstva – i ona će se urušiti. Kao i tekst na pergamentu – i preko njih će neki novi tekst biti ispisan. Ali, ono što ostaje jeste duh, a to je, u slučaju oba umetnika ovog teksta, ništa drugo do umetničko delo koje su stvorili.