Атена и кентаур Сандра Ботичелија

Sandro Botticelli - Pallas and the Centaur

Сандро Ботичели, Атена и кентаур, 1482.

Сандро Ботичели, један од великих уметника италијанске ренесансе, насликао је дело на коме су приказани кентаур и богиња Атена око 1482. године. Слика је требало да са његовом алегоријском сликом пролећа буде изложена у једној од просторија палате Медичијевих. Стицајем околности ова слика је дуго била изгубљена а поново је откривена и препозната као Ботичелијево дело тек 1895. године.

Упркос вишевековној празнини између периода када је дело настало и периода када је оно тумачено аура двосмислености, али и универзалности њеног значења, није изгубљена, нити је изгубила своју очигледност. Митови су безвремене приче које су, нарочито у ренесансној уметности, биле полазишта за симболичка представљања друштвених и институционалних промена (сложен однос цркве и двора, али и појединца који је у оквиру њихових структура морао наћи адекватну позицију, стваралачку или политичку, за себе и своје деловање), својеврсна упозорења и моралитети, далеко сложеније обликовани од ранијих, средњевековних.

На слици је нежна женска фигура у прозирној хаљини која се, баш као и њена риђа коса, вијори на благом поветарцу. Као и њена прозирна хаљина, украшена амблемима породице Медичи, тако и девојка делује етерично и крхко. Сходно томе, оружје у њеној руци представља, на први поглед, стран и сувише груб предмет. Атена око главе има ловоров венац, симбол владара, заштитника уметности, мецена и покровитеља сликара, песника, скулптора и филозофа. Њена рамена и руке украшена су зеленим лишћем које симболизује победу.

Са њене десне стране је кентаур, митско биће које је залутало на туђу територију. Његов лук је на земљи, не у ваздуху, његове стреле нису извађене, у торби су коју носи. Његово лице, супротно Паладином, болећиво је и заплашено, он као да моли за помоћ. Десном руком кентаур придржава лук док му је лева благо уздигнута, као да је у сваком тренутку спремна да се одбрани од ударца. Положај његових ногу, такође, одаје нелагодност. Он је у спором касу, у пролазу који је заустављен претњом. Он би да настави кроз туђу територију, али је сатеран уз зид грађевине. Кентаур је против своје воље застао и у милости је женске прилике која му својом десном руком придржава неколико праменова бујне и дуге косе која се стопила у једну целину са његовом густом брадом.

Кентаур је на туђој територији, а женска прилика ју чува и брани. Израз Паладиног лица смирен је и хладан, али и одлучан да своје оружје употреби. Шиљак њеног оружја уперен је у главу кентаура. Она придржавајући дивље створење за неколико праменова симболички држи у руци његову главу коју ће оружјем у другој руци одсећи. Палада није милосрдна госпа која лепом речју и пријатним гестом побеђује сировост и необуздану снагу, упад и узурпацију. Напротив. Овде су, баш као што то емпиријске околности често доказују, улоге потпуно замењене. Оно што се чини благим заправо је сурово. И обрнуто.

Присталице политичког тумачења слике посматраће исту као алегоријску представу односа Лоренца Величанственог и тадашњег папе Сикста IV. Кентаур може бити папа који се нашао у рукама победника (кога представља женска прилика украшена амблемима Медичијевих, али и традиционалним фирентинским оружјем, хелебардом коју држи у руци) који неће дозволити његово даље (политичко и освајачко) кретање. Слика може сугерисати да се испод површине сваког постигнутог мира крију претње, нелагода и константна опструкција другог.

Слика се може посматрати и са антрополошког становишта. Не постоји људска природа која је независна од културе и њених постулата, не постоји тако нешто као што је слободно делање. Оно је условљено, ограничено, али и, иронично, омогућено институционалним и објективним светом права, државе, религије и породице. Делања појединца унутар заједнице, употреба и поштовање традиције, норми, правила, конвенција и навика јесу, према учењу антрополога Клифорда Герца, „скуп контролних механизама за управљање понашањем“. (1) У питању су механизми контоле у служби непрозирног и веома перфидно спроведеног система понашања и обликовања идентитета. У питању је условљавање. Цивилизација је изграђена захваљујући потискивању и константном савлађивању природе. И зато, поставља се питање, баш као и у вези са човеком и природом, тако и у вези са кентауром и Паладом: ко је заправо на туђој територији, ко напада, а ко се брани?

Женска прилика на слици може се поимати као светлосни елемент чије боје доминирају, такође, и позадинским делом слике. Боја кентауровог тела комплементарна је боји земље на којој стоји, док је боја Паладине фигуре у потпуности одговарајућа боји мора и неба у позадинском плану слике. Светлосни елемент увек ће се трудити да угуши и потнисне мрачни, деградирајући елемент земље, елемент хтонских, дивљих, примордијалних и необузданих сила чији је кентаур репрезент. Али, као што видимо, силе које покрећу девојку за очувањем постојећег поретка нису ништа узвишеније од природиних, нити су у служби поштовања принципијалних етичких начела једнакости. Међутим, оне су другачије представљене и обликоване пред очима трећег учесника – посматрача слике.

Кентаур је биће које припада шумама, а на слици је приказан поред грађевине која је одувек била симбол цивилизације, симбол напретка људске воље у настојању за самоодржањем и отпору ћудима природе. Иза обе приказане фигуре налази се ограда коју сликар користи као још једно средство сугестије да је кентаур на страној територији. Ипак, његове стреле и лукови нису приказани тако нападно и експлицитно као што је приказано Паладино оружје.

Историјске и животне чињенице мање су удаљене од уметности него што то на први поглед изгледа. Стварност је метафоричког карактера. Дело, наравно, не треба посматрати једино у контексту одређених биографских или историјских чињеница, или пак из угла идеолошке надградње, јер ће она, на тај начин, потпуно апсорбовати естетску функцију уметности која би требало да је доминантна функција сваког уметничког дела. Опет, не може се оповргнути утисак, нарочито не пред овим делом, да су спољашње околности, у најширем смислу, великим делом инкорпориране у уметност и да је она, између осталих, и рефлексија о преовлађујућим датостима емпирије. А емпирија, баш и као приказане фигуре, има своје двосмислености и изненађујуће обрте.

Уметност се обраћа безвременој и универзалној људској суштини. Она је усмерена подједнако на себе и представља затворен и аутономан систем али је, истовремено,  веома зависна од културе у чијем окриљу се формира. Ту чињеницу никада не треба заобићи при покушају разумевања једног уметничког дела, а нарочито начина на који је исто настало, као и разлога који су довели до његовог стварања.

Цитат: Clifford Geertz, „The Interpretation of Cultures“. Цитирано према: Стивен Гринбалт, Самообликовање у ренесанси: од Мора до Шекспира, превеле Невена Мрђеновић и Јелена Стакић, Клио, Београд, 2011.