Иван Буњин о Сергеју Рахмањину

Sergei Rachmaninoff

Сергеј Рахмањин

Иван Буњин

Иван Буњин, први руски добитник Нобелове награде за књижевност, о свом сусрету са композитором Сергејем Рахмањином пише:

При првом мом сусрету са њим у Јалти десило се међу нама нешто слично ономе што се дешавало само у романтичним годинама младости Херцена, Тургењева, када су људи проводили читаве ноћи у разговорима о прекрасном, вечном, о високој уметности. Касније, до његовог последњег одласка у Америку, сретали смо се с времена на време врло пријатељски, али ипак не тако као када смо на обали мора разговарали скоро сву ноћ, и када ме је загрлио и рекао: „Бићемо пријатељи заувек“. Веома су различити били наши животни путеви, судбина нас је стално растављала, наши сусрети су били увек случајни, најчешће кратки, и чини ми се уопште да је велика уздржаност постојала у карактеру мог племенитог пријатеља. А оне ноћи ми смо били још млади, далеки од уздржаности, некако смо се изненада зближили, готово с првим речима које смо разменили. Били смо у великом друштву, које се скупило, сада се већ не сећам зашто, на веселој вечери у најбољем јалтинском ресторану „Русија“. За вечером смо седели један поред другог, пили шампањац, затим смо изашли на терасу, настављајући разговор о оном опадању прозе и поезије које се десило у то време у руској књижевности; неприметно смо сишли у двориште ресторана, затим на обалу, отишли на мол – било је већ касно, нигде никог – сели смо на некакве конопце, удишући мирис катрана и ону некакву, сасвим посебну свежину својствену само црноморској води, и причали, причали све ватреније и радосније о оном чудесном чега смо се сећали из Пушкина, Љермонтова, Тјутчева, Фета, Мајкова. Тада је он узбуђено, полако почео да рецитује оне стихове Мајкова на које је можда већ тада написао, или само маштао да напише музику:

У пећини сам те чекао у време уречено.
Али дан се угасио; њишући главом сненом,
Заспали су јабланови, заћутали галциони:
Узалуд! Месец се појавио, засребрио и нестао;
Пролазила ноћ; љубавница Кефала,
Наслонивши се на црвенедвери
Младог дана, испуштала је из витица својих
Златна зрна бисера и опала
на плаве долине и шуме..

Композиције: 1, 2, 3

Извор: Иван Буњин, Успомене, превела Стојанка Бабовић, Дерета, 2006.