Две верзије Леонардове слике „Богородица међу стенама“

 Leonardo da Vinci - Virgin of the Rocks, Louvre version

Богородица међу стенама, 1483. (Верзија из Париза)

Leonardo da Vinci - Virgin of the Rocks, London version

Богородица међу стенама, 1506. (Верзија из Лондона)

Прву верзију слике „Богородица међу стенама“ италијански ренесансни мајстор Леонардо да Винчи насликао је отприлике 1483. године. Та верзија данас се налази у музеју Лувр у Паризу. Друга верзија слике настала је отприлике 1506. године и данас се налази у Националној галерији у Лондону. Наглашавање простора у којима се слике налазе није случаајно јер се често на тај начин и оне саме ословљавају.

Осим временске разлике између настанка две слике приметне су и многе друге, испрва оку посматрача не толико уочљиве. Композиција је на обе слике иста. Фигуре окупљене под стенама чине скоро пирамидалну конструкцију и за почетак требало би представити оне који је сачињавају. Женска прилика у плавом плашту, благог погледа и спуштене браде је девица Марија. Својом десном руком она је обгрлила бебу Јована Крститеља док своју леву руку држи изнад главе друге бебе – Исуса Христа. Последња фигура, али не и по значају за значење и композицију слике, јесте фигура анђела са Богородичине леве стране који једном својом руком придржава бебу Христа.

Разлике, наизглед неприметне, по некима имају скривено значење у које није могуће лако продрети после вишевековних талога прашине која је прекрила значење симбола. На старијој слици која се налази у Лувру ниједна од фигура нема ореол. На млађој верзији слике Богородица, Христ и Јован Крститељ имају ореоле, с тим да је уз ореол Јовану Кститељу додат и крст који он држи између руку. Највећа измена присутна у приказу анђела.  На старијој верзији он кажипрстом показује на Јована Крститеља, погледа који као да је уперен у некога ван слике. На млађој верзији, оној где Јован Крститељ има крст између руку, анђео више не показује прстом на бебу Јована али је сада његов поглед, уместо на некога/нешто ван слике, двосмислено уперен у њега.

Леонардове верзије исте теме која је описана у неким апокрифним јеванђељима чине се као две фотографије начињене једна за другом у размаку од неколико секунди. Ипак, за тих неколико секунди права драма у погледима и покретима одиграна између два учесника – анђела и бебе Јована. Друга два актера сцене – Богородица и Христ – као да су ван тог простора и потпунонесвесни промене покрета друга два учесника.

Нећемо знати да ли су промене – које су, као што је познато, извршили под мајсторовим надлештвом његови ученици – намерне или случајне. Ипак, у уметности се ретко шта дешава случајно, нарочито не при тако важним поруџбинама као што су биле ове, али се онда поставља питање значењског смисла тих промена и у каквој су оне, наративној или пак религијској, вези са самом темом. Зашто анђео више не показује руком на Јована онда када је њему додат крст (друга верзија слике) и да ли би то уопште требало да има неко дубље значење?

На овом примеру видимо да уметност ради уметности треба да буде подржана својим начелима али да је илузорно очекивати да буде самодовољна. Уметничко дело – ова Леонардова посматрана су као једно – не може самостално бити одржано кроз векове. Слика није пуки нанос боја које творе форму, апстрактну или фигуративну. Оно захваљујући тим истим формама образује наративни след или пак предочава један тренутак као резултат прошлости (нечега што не видимо на слици) или будућности (нечега што је тим истим формама наговештено).

Уметничка дела, нарочито она настајала у прошлости, била су у блиској вези и често неодвојивом дискурсу са другим тенденцијама доба које су се манифестовала кроз религијске, друштвене и институционалне промене. Стога, разлике на овој слици могу или не морају бити њима диктиране, али не треба им превидети могућност утицаја и значај ограничења уметника које су собом подразумевале. Са друге стране, то је могло уметника само додатно подстаћи. Уметност има нешто од мистеријских култова – скрива се, а жели да буде откривена. Уметник мора да прати академски или црквени канон, са слободом да га у одређеном радијусу модификује или проширује али, истовремено, он акценат премешта са тематских на формалне иновације. Развијање перспективе и сфумато технике  нека су од највећих достигнућа ренесансне уметности подједнако колико и двосмисленост митолошких и религијских представљања.

Слободно поређење мистеријских култова и уметности није без смисла. Нешто од тога и данас постоји у уметности, било да су у питању уметничка дела новијег датума или дела из прошлости којима као интерпретатори приступамо. Оба Леонардова дела имају енормну популарност. Она су , такорећи, експлицитно изложена многим погледима, откривена су и доступна свакоме ко плати монографију, улазницу за музеј или док шетајући градом баци поглед на разгледнице-репродукције уметничких дела. Но, то не значи апсолутно ништа. Изложеност погледима и употреба дела у комерцијалне тржишне сврхе није еквивалентна покушајима тумачења, а нарочито не адекватног разумевања и бар делимичног дешифровања слике, њених симбола и значења (наглашавам реч „значења“ јер је плурализам нешто што треба поимати као инхерентно сваком уметничком делу). Стога, посвећеници у култ мистерија – мисти – настављају да одржавају култ. Малобројни су, одани и – чувају тајну.