Исаија Берлин о Бетовену

Andy Warhol - Beethoven, 1987.Andy Warhol - Beethoven, 1987.Andy Warhol - Beethoven, 1987.Andy Warhol - Beethoven, 1987.Andy Warhol - Beethoven, 1987.

Фигура која доминира деветнаестим веком јесте разбарушени Бетовен у свом поткровљу. Бетовен је човек који ради према унутрашњем нагону. Он је сиромашан, неук, неотесан. Има лоше манире, зна мало и једино што је занимљиво, јесте надахнуће које га гура напред. Али он се не продаје. Он седи у свом поткровљу и ствара. Он ствара у складу са светлом које је у њему и то је све што човек треба да ради; то је оно што човека чини херојем. Чак и ако није геније као Бетовен, чак и ако је, као херој Балзаковог „Непознатог ремек-дела“, луд и своје платно прекрива бојама тако да на крају ништа није схватљиво – збрка несхватљивог и ирационалног пуна страха – чак и тада ова особа вреди више од сажаљења, она је човек посвећен идеалу, који је одбацио свет и представља најхеројскије, најсамопрегорније, најсјајније квалитете које људско биће може имати. Готје у свом чувеном предговору за Госпођицу де Мопен 1835. године, бранећи идеју уметности због уметности, каже: „Не, малоумници! Не! Будале и кретени, какви сте, књига неће створити тањир супе; роман није пар чизама; сонет није шприц; драма није пруга… не, две хиљаде пута не.“ Оно што Готје хоће да каже јесте то да стара одбрана уметности (потпуно независно од посебне школе друштвене корисности коју он напада – Сен Симон, утилитаристи и социјалисти), идеја да је циљ уметности да пружи задовољство великом броју људи или чак и малом броју пажљиво обучених цогносценти, није ваљана. Сврха уметности је да створи лепоту, и ако сам уметник види да је његов предмет леп, то је довољан циљ у животу.

Извор: Исаија Берлин, Корени романтизма, превео Бранимир Глигорић, Службени гласник, Београд, 2012.

Слике: Ендри Ворхол