Уметник и његов атеље: Џексон Полок

Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.

Захваљујући фотографијама Ханса Намута Џексон Полок приказан је широј јавности у свом стваралачком простору посредством кога имамо бољи увид у његов стваралачки ритуал и ток. Апстрактни експресионизам, чији је Полок један од представника, није тек експресивно, „акционо“ и ирационално наношење боја на платно где је примат дат изразу у односу на промишљање композиције, илустровање стварности и „рационалније“ одношење према стваралачком чину.

Баш као и други уметници с почетка или средине 20. века, и Џексон Полок се може чинити као анархиста који анихилира све дотадашње постојеће вредности уметности. Наиме, његово платно у очима оних који имају унапред утврђена очекивања, а која сваки велики сликар неминовно изневери, изгубило је достојанство. Оно није положено усправно већ је оборено на земљу. Сликар више не стоји пред њим, већ је над њим. Он кружи око њега, директно инкорпорирајући у његов садржај енергију свог тела подстакнуту динамичном енергијом ума. Све се чини децентрирано и без плана.

Уметник у облаку заноса који је примат дао ирационалним елементима свог ума, руку користећи као оруђе које би се кретало и заустављало на платну по сопственом нахођењу, романтична је и нетачна визија ствараоца. Полок, судећи према Намутовим фотографијама и документарном филму, делује сталоженије. Он промишљено приступа делу, његове апстракције нису насумично наталожене боје на платну. Примат јесте дат стваралачком чину над значењем, то је концептуални вид његовог метода, но он није сам себи сврха, нити је доминантан.

Педесетих година у Америци џез музика доживљава успон, а тај се културолошки моменат подудара са и стваралаштвом Џексона Полока. Пошто је акција добила примат над значењем, посматрајући фотографије Ханса Намута може се доћи до закључка да је тај ритам упоредив, понекад чак и истоветан, са начином на који џез музичари свирају.

Посматрајући Полока како слика ми у његовим покретима можемо препознати покрете џез бубњара. Битно је поменути и утицај који су оба облика америчке послератне уметности имала на европску културу. Џез је врло брзо прихваћен у Паризу, Риму, Амстердаму и Лондону. Слично је и са Полоком који је и данас један од најпознатијих апстрактних експресиониста у Европи.

Најзад, треба додати и следеће: џез музика и Полоково сликарство постоје истовремено кад и социјалистички реализам. Дакле, можемо их посматрати и као део хладноратовске културне политике. Што је једна страна инсистирала више на „конкретном“ и „реализму“, толико је друга инсистирала на „неконкретном“ и апстракцији.

Фотографије: Ханс Намут, 1950.

Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.