Прикази шешира у западном сликарству

У последње време често размишљам о појму грађанске класе. Нажалост, увек завршавам са закључком да је та друштвена категорија релативна и непостојана у контексту наше земље. Бити грађанин ствар је социјалног и образовног карактера, стања свести које човек за себе присваја. Бити грађанин неминовно захтева, осим класне предиспозиције, и одлучност духа да држи до извесног нивоа цивилизацијских домета, да ствари не посматра нужно утилитарно, већ и из угла естетске димензије. Дакле, може се јести рукама и хранити хлебом од јуче. Многи су, нажалост, на то приморани. Тада човек постаје животиња која себе ставља у положај онога који трпи, а трпљење је, знамо, одлика човека у ланцима.

Грађанска класа подразумева економску сигурност без које уметност одржања достојанства није могућа. Дакле, човек који нема здравствено осигурање, човек са кварним зубима и страховитим боловима неће мислити о Бетовену. Човек у стабилним економским околностима, било да су оне личне или објективне, моћи ће да путује, да ужива у храни или да без нервозе напушта свој стан, упућујући се према таксију или сопственом аутомобилу, а не према градском превозу. Јер, управо ту, у градском превозу, на месту где је разлика сведена на минимум али, парадоксално, и изузетно изражена, моћи ће се појмити свест грађана и постојање друштвене категорије коју зовемо грађанском класом.

Једна од битних одлика грађанства јесте и начин на који се односи према одећи. Одећа је инстант језик. Она je средство поруке, инструмент самообликовања и начин невербалног представљања другима, казивање кроз задати кодекс. Иако мислимо да нашу индивидуалност и непоновљивост истичемо кроз начин облачења ми, заправо, само себе уклапамо у већ задати систем знакова. Као што не постоји лични језик, тако не постоји у потпуности оригинално облачење. Постоји само лични начин изражавања односно комбиновања и одабира речи у реченици коју пишемо или изговарамо. То је већ стил. Тако је и са облачењем. Мода је увек ту да нам саопшти да смо део групе, класне, социолошке или неке друге.

Један амстердамски трговац из 17. века уздигао је себе на ниво који му је омогућио да има скупоцене шешире од материјала из Индије, порцеланске тањире из Кине, разноврсне таписерије из Марока, намештај и предмете из најбољих радионица Италије, ципеле и крагне најцењенијих занатлија у Лондону. Купујући наведено трговац-грађанин није мислио искључиво на њихову употребну вредност јер, како сам већ нагласила, једна од дистинктивних одлика тог друштвеног слоја јесте што на детаље не гледа утилитарно и искључиво са тачке корисности и употребне вредности. Грађанин, у оном лепом смислу речи, не грађанин према Бодлеру или Флоберу, првенствено је човек који не поима предмет као употребну већ и као естетску вредност. Човек који носи шешир, не зато што је хладно, не зато што дува ветар или пада снег, већ зато што је то лепо, јесте налик сликару савременог живота.

Читав овај увод заправо је био потребан да бих се осврнула на тему овог текста, а то је приказ шешира у историји западног сликарства. Посматрајући ова дела, од ренесансне и барокне уметности па све до уметности 20. века, приметила сам како је приказивање одеће само још један тон више, још један слој преко већ постојеће нијансе, којим сликар наглашава оно што је уметност била за грађане наручиоце: свест о материјалном статусу и могућност наглашавања истог. Најзад, ми смо свесни и чињенице да је пре естетске компоненте грађанства претходила она економска и историјска која не броји баш увек своје звездане часове. Та горка и сложена историја тема је за неко друго излагање.

Питер Паул Рубенс, „Аутопортрет са Изабелом Брант“, 1610.
Цезар ван Евердинген, „Девојка са шеширом“, 1650.
Франсиско де Сурбаран, „Портрет Свете Маргарете Аниохијске“, 1630.
Јоханес Вермер, „Девојка са црвеним шеширом“, 1665.
Јаспер Хероинимус Бекс, „Дон Мигуел де Кастро“, 1643.
Виторе Карпачо, „Амбасадори“, 1500.
Јан ван Ајк, „Портрет брачног пара Арнолфини“, 1434. (детаљ)
Антонио и Пјеро Полаjуоло, „Три свеца“, 1466. (детаљ)
Елизабет Виж-Лебрун, „Аутопортрет“, 1782.
Катарина Ивановић, „Италијански виноградар“, 1842.
Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A