U poslednje vreme često razmišljam o pojmu građanske klase. Nažalost, uvek završavam sa zaključkom da je ta društvena kategorija relativna i nepostojana u kontekstu naše zemlje. Biti građanin stvar je socijalnog i obrazovnog karaktera, stanja svesti koje čovek za sebe prisvaja. Biti građanin neminovno zahteva, osim klasne predispozicije, i odlučnost duha da drži do izvesnog nivoa civilizacijskih dometa, da stvari ne posmatra nužno utilitarno, već i iz ugla estetske dimenzije. Dakle, može se jesti rukama i hraniti hlebom od juče. Mnogi su, nažalost, na to primorani. Tada čovek sebe stavlja u položaj onoga koji trpi, a trpljenje je odlika čoveka u lancima.

Građanska klasa podrazumeva ekonomsku sigurnost bez koje umetnost održanja dostojanstva nije moguća. Dakle, čovek koji nema zdravstveno osiguranje, čovek sa kvarnim zubima i bolovima neće misliti o Betovenu. Čovek u stabilnim ekonomskim okolnostima, bilo da su one lične ili objektivne, moći će da putuje, da uživa u hrani ili da bez nervoze napušta svoj stan, upućujući se prema taksiju ili sopstvenom automobilu, a ne prema gradskom prevozu. Jer, upravo tu, u gradskom prevozu, na mestu gde je razlika svedena na minimum ali, paradoksalno, i izuzetno izražena, moći će se pojmiti svest građana i postojanje društvene kategorije koju zovemo građanskom klasom.

Jedna od bitnih odlika građanstva jeste i način na koji se odnosi prema odeći. Odeća je jezik. Ona je sredstvo poruke, instrument samooblikovanja i način neverbalnog predstavljanja drugima, kazivanje kroz zadati kodeks. Iako mislimo da našu individualnost i neponovljivost ističemo kroz način oblačenja mi, zapravo, samo sebe uklapamo u već zadati sistem znakova. Kao što ne postoji lični jezik, tako ne postoji u potpunosti originalno oblačenje. Postoji samo lični način izražavanja odnosno kombinovanja i odabira reči u rečenici koju pišemo ili izgovaramo. To je već stil. Tako je i sa oblačenjem. Moda je uvek tu da nam saopšti da smo deo grupe, klasne, sociološke ili subkulturne.

Jedan amsterdamski trgovac iz 17. veka uzdigao je sebe na nivo koji mu je omogućio da ima skupocene šešire od materijala iz Indije, porcelanske tanjire iz Kine, raznovrsne tapiserije iz Maroka, nameštaj i predmete iz najboljih radionica Italije, cipele i kragne najcenjenijih zanatlija u Londonu. Kupujući navedeno trgovac-građanin nije mislio isključivo na njihovu upotrebnu vrednost jer, kako sam već naglasila, jedna od distinktivnih odlika tog društvenog sloja jeste što na detalje ne gleda utilitarno i isključivo sa tačke korisnosti i upotrebne vrednosti. Građanin, u onom lepom smislu reči, ne (malo)građanin prema Bodleru ili Floberu, prvenstveno je čovek koji ne poima predmet kao upotrebnu već i kao estetsku vrednost. Čovek koji nosi šešir, ne zato što je hladno, ne zato što duva vetar ili pada sneg, već zato što je to lepo, jeste nalik slikaru savremenog života.

Čitav ovaj uvod zapravo je bio potreban da bih se osvrnula na temu ovog teksta, a to je prikaz šešira u istoriji zapadnog slikarstva. Posmatrajući ova dela, od renesansne i barokne umetnosti pa sve do umetnosti 20. veka, primetila sam kako je prikazivanje odeće samo još jedan ton više, još jedan sloj preko već postojeće nijanse, kojim slikar naglašava ono što je umetnost bila za građane naručioce: svest o materijalnom statusu i mogućnost naglašavanja istog. Najzad, mi smo svesni i činjenice da je pre estetske komponente građanstva prethodila ona ekonomska i istorijska koja ne broji uvek svoje zvezdane časove. Ta složena istorija tema je za neko drugo izlaganje.

Slike: Piter Paul Rubens, Autoportret sa Izabelom Brant, 1610; Cezar van Everdingen, Devojka sa šeširom, 1650; Johanes Vermer, Devojka sa crvenim šeširom, 1665; Jasper Beks, Don Miguel de Kastro, 1643; Vitore Karpačo, Ambasadori, 1500; Jan van Ajk, Portret bračnog para Arnolfini, 1434. (detalj); Antonio i Pjero Polajuolo, Tri sveca, 1466. (detalj); Elizabet Viž-Lebrun, Autoportret, 1782; Katarina Ivanović, Italijanski vinogradar, 1842.

Detaljnije o šeširima na A.A.A pogledajte i čitajte ovde