Seksualne persone Šarla Bodlera (sadizam)

Zamislimo škorpiona koji je istovremeno hranjen i uništavan svojom otrovnom tečnošću. Za razliku od zmije, koja otrov skladišti na vrhu jezika, škorpion svoj talog nosi u središtu tela – trbuhu, utrobi, nutrini, kako god nam je draže da nazovemo centralni deo živih bića, onaj najprimarniji i najzahtevniji, koji svakom prilikom spori širenja duha i uslovljava ga svojim zahtevima. U poeziji Šarla Bodlera želja, koja za sobom povlači podjednako telesnu koliko i emocionalnu komponentu, predstavlja se kao nezasiti trbuh žedan otrova i, istovremeno, njime prepunjen. Subjekt je u nemogućnosti oslobađanja sebe od želje koja je i kao ispunjena i kao neostvarena za njega isključivo patnja. Kamil Palja u svojoj knjizi Seksualne persone pisala je:

Bodlerov novi dekadentni ton je ohol i hijeratički. Njegove pesme predstavljaju ritualnu konfrontaciju sa užasima seksa i prirode, koje on analizira pomoću oštre Sadove retorike. Htonsko predstavlja njegovu epsku temu.

Htonske elemente u Bodlerovoj poeziji lako je prepoznati. Pesnik često svoj lirski subjekt stavlja u položaj nekoga ko puzi, nalik gmizavcu koji kažnjava svoj plen, ne ubijajući ga već perverzno se igrajući sa njim. Bodlerovi kasni romantični dekadenti, ophrvani dosadom od koje su stvorili ritual i pozu kao odgovor na svakidašnjicu koja nema izazova, zadaju rane zarivajući otrov u tela svojih ljubavnica. Svi nabrojani elementi, istovremeno, u funkciji su seksualne konotacije. Seksualnost je poimana kao deo htonskog. Odlomak iz pesme „Preveseloj“, koja je pripadala ciklusu zabranjenih pesama zbirke Cveće zla, opisuje uzajamni odnos seksualnih persona Šarla Bodlera.

Zato bih hteo, jedne noći,
U pozno doba sladostrasno,
Ko podlac puzeći bezglasno,
Nad riznice tvog tela doći,

Da put ti kaznim razdraganu
Da zgnječim tvoje čiste grudi
da ti udar moje žudi
Na boku zada tamnu ranu,

A tad, o slasti divnog spoja!
Da kroz te lepše usne nove
U rujno meso što me zove
Svoj otrov slijem, sestro moja!

Bodlerovi dekadenti razdirani su sadističkim i mazohističkim porivima. Istovremeno ranjivi i okrutni takve odlike projektuju i na svoje muze koje žele da potčine, videći u njima Prirodu koja ih nagoni na seksualnu aktivnost, time im silujući i slamajući duh. Oni, istovremeno, žele da se potčine, kao muva pauku, svojim draganama. Ovaj uzročno-posledični sadomazohistički odnos jedna je od glavnih komponenti Bodlerove erotske poezije. Kamil Palja je pisala:

Za Bodlera, seks je ograničenje, a ne oslobađanje. Želja, koja je obično pokretač muške akcije, čini muškarca aktivnim u odnosu na svoje, od majke rođeno telo. Telo ga izdaje, predaje u ženske ruke zbog svoje seksualne slabosti. Moć prirode je u rukama nemilosrdnih vampirica, najbrojnijih likova u Bodlerovoj poeziji.

Vampirice, harpije, sfinge, veštice specifične su za kasnu romantičarsku, dekadentnu i simbolističku umetnost. Podjednako kao i muškarac koji za žudi za njihovim telima, i one žude za njegovom tečnošću, dvostrukim otrovom. Analogije sa škorpionima i vlagom, mržnjom, otrovima, istovremenom željom i nemoći, evidentne su i u nekim od narednih stihova:

Taj otrov crn sva krv je moja!

(„Heaautontimorumenos“, ciklus „Pariske slike“)

Ja sam ko kralj u zemlji gde, kiša stalno pada,
bogat, ali bez moći, mlad, al’ živ odvajkada

(„Splin“, ciklus „Pariske slike“)

Sa dna mračne jame vapim za tvoje milosrđe,
preklinje palo srce, jedina koju volim!

(„De Profundis Clamavi“, ciklus „Pariske slike“)

Ja polazim u napad, verem se, puzim, bliže,
ko jato crva koje prema lešini gmiže,
pa volim još, o zveri, svirepa u daljini,
čak i hladnoću ovu što mi te lepšom čini!

(pesma XXIV, ciklus „Pariske slike“)

Na osnovu fragmentarnih stihova vidimo svu dvostrukost kojom je lirski subjekt prožet. On je istovremeno i lovac i plen, i mučitelj i mučeni, nemoćan kralj kastriran od svoje ohole ljubavnice. Ali i on uzvraća ujedima.

Priča o mojoj ljubavi nalik je beskrajnom putovanju po površini čistoj i uglačanoj poput ogledala, vrtoglavo monotonog, koje bi sva moja osećanja i gestove odrazilo sa ironičnom preciznošću moje sopstvene savesti, tako da nisam mogao sebi da dopustim neki nerazuman gest ili osećaj, a da ne primetim nemi prigovor moje nerazdvojne utvare. Ljubav mi se predstavljala kao nadzornica. […] Lišavala me je svih koristi u kojima sam mogao uživati usled svog ličnog ludila.. Koliko sam se samo puta uzdržao da je ne uhvatim za grlo i podviknem: „Bednice, budi nesavršena! Da bih mogao da te volim bez muke i besa!“ Tokom nekoliko godina posmatrao sam je srca ispunjenog mržnjom. Na kraju krajeva, nisam ja umro od toga! […] Jedne večeri, u šumi.. na obali jedne močvare, nakon melanholične šetnje gde su njene oči odražavale lepotu neba, u kojima je moje srce bilo zgrčeno kao pakao…

Narativni niz odjekuje bes, beznađe, želju za nesavršenstvom koje, kada biva oslobođeno i/ili dosegnuto, opet rezignira i proizvodi mučan utisak, čamotinju koja razara. No, pored ovih nabrojanih elemenata, trebalo bi se koncentrisati na trenutak i na afirmativne elemente Bodlerve poezije, bar one koji u svoj centar postavljaju muškarca i ženu, ljubavnike u večitoj i nikada razrešenoj bitci. Naredne pesme – Nakit, Egzotični miris i Leta – neke su od najlepših pesama posvećenih ženskom telu, od Sapfe pa do savremenih ostvarenja. Neke od njih bile su cenzurisane i proglašavane opscenim. Bodler je, pak, tvrdio kako u njima prvenstveno treba „da sam predmet bude u drugom planu a u pesmi se sagleda samo plastična namera“. Pod „plastičnom namerom“ pesnik je podrazumevao formu. Ona je izuzetno bitan element njegove poezije, komponenta koja joj dodatno učvršćuje status dela koja iznova predstavlja izazov za mnoge prevodioce.

U naredne tri pesme dominantan motiv je uticaj mirisa koji žensko telo i kosa ostavljaju na posmatrača. Miris ima sinestezijsko dejstvo. Takođe, nakit kao odlika varvarske lepotice, konkubina nalik Delakroaovim i Engrovim, predstavlja uticaj koji je pesnik crpeo od slikara savremenika. More, takođe jedna od najčešćih Bodlerovih slika, prisutna je u pesmi Nakit i u funkciji je jedne od najlepših poetskih slika svetske književnosti koja predočava odnos dvoje ljude kao što to može biti odnos mora i obale. Takođe, pesnik nekoliko puta svoje dragane, u različitim pesmama, oslovljava sa „ljubljeni tigre“, naznačavajući tako svu gipkost i divlju razdražljivost svojih ljubavnica. One su, izvesno je, direktan ili posredan uzor imale u Bodlerovom okruženju. Žana Dival (kojoj su posvećene pesme Nakit i Leta), Apolonija Sabatje (kojoj je posvećena pesma Preveseloj) ili gospođa Pomare neke su od čuvenih Bodlerovih inspiracija, dekadentnih seksualnih persona Pariza 19. veka.

NAKIT

Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, svo ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se sa metalom u kamenje preliva
ushićuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanu je ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala –
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svoga žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
sanjalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

njezine ruke, noge i slabine i bedra
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to moje zrelo voće,

umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokove Antiope i grudni koš dečaka
kao za neki novi crtež u jednoj spoji:
struk joj tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

– Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreptavši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme, s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao!

Preveo Branimir Živojinović

AUDIO

EGZOTIČNI MIRIS

Kada sklopim oči u jesenje veče
I udišem miris tvojih toplih grudi,
Vidim plamen sunca što, jednolik, bludi
Po blagom primorju nekom, punom sreće.

Vidim leni otkok i čudno drveće
I zemlju što sočne plodove nam nudi,
Vidim narod vitkih i okretnih ljudi
I žena što pogled oboriti neće.

Tvoj miris me nosi do predela žarkih
U luku prepunu umornih katarki
I od burnog mora klonulih jedara,

Dok mi iz zelenih tamarinda miris
Što kroz vazduh struji i nozdrve širi –
U duši se stapa sa pesmom mornara.

Preveo Nikola Bertolino

AUDIO

LETA

Daj da te grlim, biće zlo i pusto,
Ljubljeni tigre, čudovište sneno,
Drhtavi prsti nek mi opijeno
I dugo blude tvojom kosom gustom;

U tvoje skute što mirišu tobom
Daj da sahranim misli nespokojne,
Da slasni zadah ljubavi pokojne
Udišem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hoću, da spavam, pa makar
I ne živ! U snu slatkom poput smrti
Bez kajanja ću poljupcima strti
To lepo telo, glatko kao bakar.

I ništa kao ponor tvog kreveta
Jecanje moje neće da uspava:
Tvoja su usta puna zaborava,
U poljupcima tvojim teče Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
Pokoriću se ko suđenoj kobi;
Mučenik krotki, koji nevin dobi
Kaznu da muke plamte mu u strasti,

Svojoj ću mržnji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj žudi
S ljupkih vršaka tvojih oštrih grudi
Gde nikad srce tamnovalo nije!

Preveo Nikola Bertolino

AUDIO

PREOBRAŽAJI VAMPIRA

Grudi joj je gnječio steznik, i, ko zmija
Što se na žeravici grči i previja,
Žena, svoj glas mošusni pustivši da teče,
Jagodama-usnama meni tada reče:

„Moje usne vlažne su, i ja znam, kad ljubim,
Kako da u krevetu drevnu
svest izgubim.
Svaka suza presuši kraj moćnih mi grudi;
Od njih se u starcima detinji smeh budi;
A ko mene ugleda golu i bez vela,
Tome sunce postajem, vasiona cela!
Ja, moj dragi doktore, tako učim slasti
Čoveka u naručju mom, u mojoj vlasti,
Dok prepuštam njegovim ujedima telo
Bludno i bojažljivo, stidljivo i smelo,
Da bi na tom dušeku, zamrlom od strasti,
I anđeli morali u pakao pasti!“

Kad mi je iz kostiju svu srž isisala
I kad mi je nemoćna glava na nju pala
Da joj strasni poljubac vrati, spazih tada
Samo jednu mešinu gnojnu, punu gada!
Od groze se sledivši, ja zatvorih oči,
A kad opet pogledah u toj svetloj noći,

Umesto te utvare, krvlju snabdevene,
Videh samo drhtanje tmurno pored mene
Ostataka kostura, s čijih pršljenova
Širio se zvuk, kao zov pevaca s krova
Ili glas zarđale firme, koju njiše
Vetar što kroz ledene zimske noći briše.

Preveo Nikola Bertolino

Citati:

Šarl Bodler, Cveće zla, Pariski splin, preveli: Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.

Šarl Bodler, Cveće zla, preveo Nikola Bertolino, BIGZ, Beograd, 1974.

Kamil Palja, Seksualne persone: umetnost i dekadencija od Nefertite do Emili Dikinson, prevela Aleksandra Čabraja, Cepter, Beograd, 2002.

Žan Starobinski, Melanholija u ogledalu, preveo Bojan Savić-Ostojić, Karpos, Beograd, 2011.

Slike: Džejms Meknil Visler, Mali Mefisto, 1884; Vitorio Korkos, Morfijumska zavisnica, 1899; Leo Puc, Vanitas, 1896; Žan-Žak Hener, Samoća, 1886

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.