Ален де Ботон о Марселу Прусту

Alain de Botton © Vincent Starr

Ален де Ботон

Ален де Ботон најпознатији је као аутор духовите и занимљиве књиге Како Пруст може променити твој живот. У њој нам Ботон открива прегршт занимљивих детаља који су се односили на пишчев однос према пријатељима и на манире које је он испољавао при контакту са њима. Из текста књиге сазнајемо још и колико се Пруст трудио да цвећем, поклонима, пажљивим слушањем својих саговорника (подједнако колико и давањем бакшиша) освоји људе са којима би ступао у контакт. Духовити и непредвидиви Ботонови примери нису изостали. Ево једног о Шарлу Свану, јунаку романа У трагању за минулим временом, из поглавља „Како да патиш успешно“.

*

Шарл Сван: човек позван да руча са председником, пријатељ принца од Велса и редован посетилац најелегантнијих салона. Он је леп, богат, духовит, помало наиван и много заљубљен.

Проблем: Сван прима анонимно писмо у коме стоји да је његова вољена, Одета, била у прошлости љубавница многих мушкараца и често посећивала борделе. Изван себе, Сван се пита ко ли би то могао да му пошаље писмо с таквим увредљивим открићима, и, штавише, примећује да оно садржи детаље који могу да буду познати само некоме ко га лично познаје.

Одговор на проблем: трагајући за кривцем, Сван се обазире на свакога од својих пријатеља понаособ: господина де Шарлиса, де Лома, д’Орсана, али не може да поверује да писмо потиче од икога од њих. А онда, будући у немогућности да осумњичи ма кога, Сван почиње да размишља у већој мери критички и закључује да је сваки човек кога познаје могао да нашпише писмо. Шта он сада да мисли? Како треба да суди о својим пријатељима? Писмо представља за Свана позив да тежи дубљем разумевању људи:

Ово анонимно писмо показало је да је познавао људска бића способна за најогавније владање, али он није могао да види ниједан разлог зашто та гадост треба да се крије у недокучивим дубинама личности човека срдачног пре неголи хладног, уметника пре неголи буржуја, племића пре неголи лакеја. Какав критеријум треба човек да усвоји да би судио о људским бићима? Уосталом, нема ни једне једине особе коју познаје а које се не би могла, у извесним околностима, показати способна за срамне поступке. Мора ли он, онда, да престане да се виђа са свима њима? У глави му се замутило; два или три пута прешао је шакама преко чела, брисао своје наочаре марамицом… И он је наставио да се рукује са свим тим људима на које је сумњао, сасвим формално, уздржан јер сваки од њих можда има намеру да га доведе до очајања.

Свану се замутило у глави, брисао је своје наочаре и пропустио је оно што је, за Пруста, најбоља ствар у вези са издајом и љубомором – њихова моћ да побуде интелектуалну мотивацију, нужну да би се истраживале скривене стране других.

Мада понекад подозревамо да људи крију ствари од нас, све док не будемо заљубљени нећемо осетити нужност да појачамо наше сумње и бити спремни да у трагању за одговорима откријемо у којој мери људи прикривају и прећуткују своје право биће.

Љубомора, између осталог, има моћ да нам открије у којој мери реалност спољашњих чињеница и осећања срца представљају непознати елемент који је погодан за бесконачне претпоставке. Замишљамо да поуздано знамо шта ствари јесу и шта људи мисле из једноставног разлога што нас се не тичу. Али чим жудимо да знамо, као што жуди љубоморан човек, то постаје калеидоскоп у којем више нисмо у стању да разлучимо било шта.

Свану је можда познато као општа истина да је живот пун контраста, али у случају сваке појединачне особе коју познаје он верује да они делови живота који ми нису познати морају да буду идентични према онима које он познаје. Он разуме оно што је скирвено од њега у светлу онога што је откривено, и стога не зна ништа о Одети, будући да је њему тешко да прихвати да жена која изгледа тако пристојна кад је с њим може да буде иста она особа која је некада посећивала борделе. На сличан начин, он не зна ништа о својим пријатељима, јер му је тешко да прихвати да неко с ким је током ручка водио срдачан разговор може до времена за вечеру да му упути увредљиво писмо испуњено прљавим открићима о прошлости његове вољене.

Поука? Не одговарати на неочекивано и увредљиво понашање других тек брисањем наочара, гледати у томе прилику да се прошири наше сазнање, чак иако, као што нас упозорава Пруст, „кад откријемо истинска бића других људи, стваран живот иза света појаве, бивамо исто толико изненађени као посећујући кућу обичне спољашњости, која је унутра пуна трезора, одаја за мучење или скелета.“

Извор: Ален де Ботон, Како Пруст може променити твој живот, превео Саша Лалић, Завет, Београд, 2003.