Axel Hoedt
EPITAF
u obliku balade, koju je sročio Vijon za sebe i za
svoje drugare očekujući da bude sa njima obešen
O ljudi, o braćo, što ste došli nakon,
Ne terajte šegu, – smilujte se na nas,
Štrange nas zaljulja neumitni zakon,
Al je naše juče, možda nekom – danas.
Mesina je naša sad gomila smeća,
Dronjak sve i đubre, buđa, zadah truli,
A beše nam ona sva briga, sva sreća; Nastavite sa čitanjem
Fransisko Goja, „Autoportret sa doktorom Arietom“, 1820.
Na koje ličnosti prvo pomislimo kada kažemo 19. vek? – Napoleon. Dostojevski. Na koji oblik društvenog događaja? – Na revoluciju. Portretu 19. veka pridružujemo i španskog slikara Fransiska Goju, kao i nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena. Obojica su svojom umetnošću proširili granice koje su im vremenom i mestom rođenja date, njome ih prevazišavši, stvarajući dela koja značenjem i simbolikom poseduju oreol univerzalnosti. Goja i Betoven jedini su umetnici, meni poznati, da su istovremeno bili genijalni i gluvi. Ili je možda bolje prvo naglasiti da su bili gluvi i genijalni? Nastavite sa čitanjem
Fotografija: Stiv Šapiro
Provela sam tri čudna dana: more, obala, putevi, sve me je to podsećalo na druga vremena. Ne samo slike nego i glasovi, vika i duga tišina iz onih dana. Čudno je to, ali život je stvaranje budućih sećanja; ovog trenutka ovde uz more znam da pripremam tanana osećanja koja će mi jednog dana donesti melanholiju i očaj.
Tu je more večito i besno. Moj nekadašnji jecaj ne služi ničemu; isto tako ne služe ničemu ni moja čekanja na pustoj obali dok uporno gledam u more. Da li si odgonetnuo i naslikao ovo moje sećanje, ili si slikao sećanja mnogih bića kao što smo ti i ja? Nastavite sa čitanjem
Virdžinija Vulf, 1896.
Virdžinija Vulf sa sestrom Vanesom, 1896.
Virdžinija Vulf sa bratom Adrienom, 1900.
Virdžinija Vulf
Katatonija je definisana kao jedna od mogućih manifestacija mentalnog oboljenja koje se zove šizofrenija. Pokreti obolelog su spori, govor neorganizovan, reakcije na spoljašnje pojave abnormalne, oboleli često ponavlja ono što drugi učine ili kažu. Jedna vrsta odsutnosti, zaumnost, jurodivost prisutna je na licima obolelih. Osobe obolele od katatonije, ili osobe sa sličnim simptomima, bile su inspirativno polazište za umetnike, od Šelija i Edgara Alana Poa, francuskih simbolista do engleskih umetnika koji su sebe nazivali prerafaelitima. Nastavite sa čitanjem
Dokumentarni film Alena Renea o Francuskoj nacionalnoj biblioteci može biti polazište za preispitivanje sopstvene kulture, njene istorije, njenog sadašnjeg stanja, njenih dometa. Nekoliko dana pre nego što sam odgledala Reneov dokumentarni film prolazila sam Kosančićevim vencem. Nastavite sa čitanjem
Poster za animirani film Pjotra Dumale o Francu Kafki
20. jul 1915.
Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje, male dobre sposobnosti, rasipao sam ih nerazborito stvorenje kakav sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene. Znam, to je smešno, iz daljine pa čak i iz blizine smešno samoljublje što tu progovara, ali kad već živim, imam i samoljublje sveg živog, pa ako to živo nije smešno, nije smešno ni sve što ono nužno izražava. – Bedna dijalektika!
Ako sam osuđen, nisam osuđen samo na skončanje, već sam osuđen da se i do skončanja branim.
Ove nedelje pre podne, neposredno pred moj odlazak, činilo se da hoćeš da mi pomogneš. Nadao sam se. Do danas pusto nadanje.
I sve moje jadanje nema u sebi ubeđenja, čak ni pravog jada, klati se poput sidra nekog izgubljenog broda visoko iznad dna u kojem bi moglo da nađe oslonca.
Daj mi samo mira u noćima – detinjasto jadanje.
Pjotr Dumala je poljski režiser, rođen 9. jula 1956. godine u Varšavi. Njegov animirani film, rađen na osnovu odlomaka iz dnevnika Franca Kafke korespondira sa samom atmosferom kafkijanskog usamljenog sveta, često bizarnog, iznutra kakofoničnog i anksioznog. Nastavite sa čitanjem
Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1640.
Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1625-50.
Jer sad vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat. (1 Kor. 13.12)
Dva platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i strukturalnim odlikama, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu devojku. Od mita o Hadu i Persefoni pa sve do srednjovekovnih i ranorenesansnih prikaza smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo devojke koja se ogleda, Nastavite sa čitanjem
Nedavno sam naišla na ovaj dokumentarni film i odlučila da je posredstvom njega predstavljanje umetnika, za početak, sasvim dovoljno. Već u prvim minutima filma – delom biografije, delom kritičkog osvrta, delom glorifikacije – naratorka napominje da je Horhe Luis Borhes kao dete imao veliki strah od ogledala jer je mislio da u trenutku ogledanja neće videti svoj lik već tuđi. Nastavite sa čitanjem
Kazimir Maljevič, „Crni krug“, 1915.
Kazimir Maljevič, „Crni krst“, 1915.
Kazimir Maljevič, „Crni kvadrat“, 1915.
Kada nestane navika svesti da u slikama vidi prikaz krajolika prirode, madona i bestidnih venera, tek onda ćemo moći da vidimo čisto slikarsko delo.
Preobrazio sam se u nulu forme i izvukao sebe iz vrtloga besmislice akademske umetnosti. Uništio sam obruč horizonta i izašao iz kruga stvari, van obruča horizonta, u kojem su zarobljeni slikar i prirodni oblici.
Reprodukovati voljene predmete i krajolike prirode isto je kao kada bi se lopov oduševljavao svojim okovanim nogama. Nastavite sa čitanjem
Toni Morison
U intervjuu koji je američka nobelovka Toni Morison neposredno po dobijanju Nobelove nagrade dala za Parisku reviju (The Paris Review) možemo čitati o njenim ritualima pred pripremu za pisanje, od kakvog je značaja uloga urednika u životu pisca, zašto je teško pisati o seksu, zašto je oduvek želela da bude čitalac pre nego pisac i zašto je najčešće pisala pre svitanja. Nastavite sa čitanjem
Džems Džojs
U dobroj prozi sve mora bti podvučeno, smatrao je Fridrih Šlegel. Džojsov roman o umetniku, njegovom sazrevanju, suočavanju, samospoznaji, uz Manovu novelu Toni Kreger, stoji kao jedan od najviših lirskih dostignuća proze u 20. veku. U nastavku sledi nekoliko odlomaka iz romana Portret umetnika u mladosti koje čitalac ne može prevideti. Iako su u pitanju neke od epifanija, karakterističnih za Džojsovo stvaralaštvo, poseban tekst o njima je u nastajanju i obuhvatiće ne samo odlomke iz pomenutog obrazovnog romana već i iz zbirke priča Dablinci. Nastavite sa čitanjem
Silvija Plat
Zbirka Arijel američke pesnikinje Silvije Plat objavljena je 1965. godine, dve godine posle pesnikinjine smrti. Tridesetog oktobra 1960. godine, tri dana posle svog tridesetog rođendana, Silvija Plat čitala je pesme koje su tonski zabeležene onim redosledom po kome se pojavljuju u zbirci. Nastavite sa čitanjem
Fotografski aparat za mene predstavlja svesku za skiciranje, instrument intuicije i spontanosti, gospodara vremena koji, u vizuelnom smislu, istovremeno postavlja pitanja i odlučuje.
Anri Kartije-Breson rođen je u Francuskoj 1908. godine. Smatra se jednim od rodonačelnika takozvane „ulične fotografije“. Poznat je i po isticanju „odlučujućeg trenutka“ u procesu nastajanja fotografije i po tome što je na dokumentaristički, podjednako koliko i na humoristički način predočavao ljudske postupke, trenutne radnje, reakcije ili događanja, na svim kontinentima, u mnogobrojnim zemljama. Nastavite sa čitanjem
Kaspar David Fridrih, „Zimski pejzaž“, 1811.
Crno mleko preranosti mi ga pijemo s večeri
pijemo ga u podne i jutrom pijemo noću
pijemo pijemo
kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno
U kući živi čovek sa gujama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
on piše pred kuću izlazi svetlucaju zvezde
on zviždi dovabljuje kerove izvabljuje svoje Jevreje
naređuje da se u zemlji iskopa grob
zapoveda za igru da sviramo
Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
mi te pijemo jutrom u podne pijemo s večeri
pijemo pijemo
U kući živi čovek sa gujama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko
kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno Nastavite sa čitanjem
Vinsent van Gog, „Autoportret sa zavijenim uhom i lulom“, Arl, januar 1889.
Vinsent van Gog, „Autoportret sa zavijenim uhom“, Arl, januar 1889.
Biti „veličanstveni ludak“ u slučaju holandskog slikara Vinsenta van Goga nije bila tek retorska figura, stilistički ukras ili egzotična upotreba reči, već reakcija na postojanje. Ovaj umetnik nije stvarao u korist racionalne kalkulacije, to je često i sam isticao. Sklon opsesivnom radu, vizijama, želji za boljim društvom, u jednom pismu rođenom bratu Teu iz februara 1889, malo pošto je sebi odsekao uvo, napisao je sledeće: Nastavite sa čitanjem
Ričard Lindner – „Portret Marsela Prusta“
Zamislimo Prusta, još uvek sanjivog, ali umivenog i tek namirisanog jutarnjom pomadom, bademastih očiju i mlečnog tena, kako svojim mekim prstima – na čijim vrhovima se plave uredno manikirani nokti – polako uzima dnevne novine, na njih stavlja prispelu poštu i odlazi do svog radnog stola gde ga čeka jaka jutarnja kafa sa dodatkom mleka. Polako ispijajući prve gutljaje on okreće list za listom, Nastavite sa čitanjem
Skulptura: Arno Breker (detalj)
Trudim se da ponovo uhvatim kolutove dima i sedefaste mehure sapunice, kao u dečijoj igri. Ali lako je zaboraviti… Toliko je stvari prošlo od tih laganih ljubavi da im bez sumnje potcenjujem slast; a naročito rado poričem da sam ikad zbog njih patio. Međutim, od svih tih ljubavnica bila je bar jedna koju sam slatko voleo. Bila je tananija i čvršća, nežnija i tvrđa od ostalih; njen vitki, obli stas podsećao je na trsku. Uvek sam uživao u lepoti kose, tom svilastom i talasastom delu tela, ali kose većine naših žena su kule, lavirinti, čamci ili zmijska klupčad. Nastavite sa čitanjem
