Vijonove balade o obešenima

Axel Hoedt

Axel Hoedt

EPITAF
u obliku balade, koju je sročio Vijon za sebe i za
svoje drugare očekujući da bude sa njima obešen

O ljudi, o braćo, što ste došli nakon,
Ne terajte šegu, – smilujte se na nas,
Štrange nas zaljulja neumitni zakon,
Al je naše juče, možda nekom – danas.
Mesina je naša sad gomila smeća,
Dronjak sve i đubre, buđa, zadah truli,
A beše nam ona sva briga, sva sreća;
Pet nas je il’ šest je – našto šege osti?
Milost svom sazdanju, Hristos – Spas vam uli,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Ne prezrite ništa, crkotine suda,
Ta zakon je takav, a čovek pun bluda,
I nije svak uman, razbor slabo vrca,
Izvinte nas braćo, mi smo braća-luda,
O ne rugajte se, o imajte srca!
Sin Marije Djeve, koji raspet grca
Nek vas opomene: šta je sudba huda,
O nek nas sačuva od ognjene zlosti.
Dronjak sve do dronjka, sve mrtvac do mrca,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Kiša nas žderala, popila i sprala,
Sušilo nas sunce, crni smo ko gar;
Svraka i gavrana što je zemlja dala
Kljucala nas jata, sav im besmo mar.
Ko naprstak neki ubodom igala,
Mi smo izbodena, iskljuvana stvar.
Vetar trese, šiba, on nam strvne mosti –
Mi smo njemu igra, potsmevka i šala.
Vetar nam klapara sasušene kosti,
Mol`te se od pakla da budemo prosti.

P o r u k a

O Isuse Kneže, slavi svoju tvrdnju,
Vrhovnik si Neba, mi – štrangini gosti!
Sačuvaj nas ognja, mani bes, i srdnju.
A vi ljudi, braćo, ne terajte sprdnju,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Prepev: Stanislav Vinaver

 

BALADA OBEŠENIH

Braćo ljudska što živite duže
meko srce nek svak za nas ima
jer sve što nas milošću zaduže
zasuće Bog svojim počastima.
Nas pet šest se na užetu klima:
meso koje gojismo ranije
raspalo se i na nama gnjije
a mi kosti već trulež smo sama.
Ne smijte se zlu ove bratije
već molite da Bog prosti nama.

Zovemo vas braćom premda uže
pravda nam je namenila svima
al’ vi znate ljude gresi ruže
i mnogi su naklonjeni zlima.
Sad molite dok smrt nas uzima
Sjajnog Sina Device Marije
da nam svoju milost ne sakrije
da nas čuva od paklenog plama:
mi smo mrtvi mrtvi najstvarnije
već molite da Bog prosti nama.

Mnoge kiše peru nas i kuže
a sunce nas prži sve od dima
zli gavrani što nad nama kruže
ispiše nam oči kljunovima.
Nikad mirni jer leto il’ zima
tamo amo stalno sve besnije
po svom ćefu vetar nas sve vije
ko naprstak zbockane pticama:
nek vaš jed se na nas ne prelije
već molite da Bog prosti nama.

Hriste koji vladaš najmoćnije
ne daj Paklu da nas ognjem bije
odvratna je nama adska tama
ljudi ovo mesto za sprd nije
već molite da Bog prosti nama.

 

BALADA
moljenje oproštaja

Šartraše i Celestince
Usrdnice i Prosjake
lenjivce i bludne since
slugane i cure svake
koji nose tesne jȁke
dragane što trpe vaj
što oblače čizme lake
sve molim za oproštaj.

Kurve koje nude vimce
mameć ljude i vojake
otimače i kradljivce
i lažljivce svakojake
još čudake i glupake
koji skupa zvižde, aj!
devojčice i dečake
sve molim za oproštaj.

Izuzimam pse zločince
rȁd kojih utrudih krâke
i ne pijuć rujno vince
jedoh mnoge tvrde krajke.
Evo prdež im od brajke
ne mogu jer sedim, znaj!
Al’ da izbegnem zle hajke
sve molim za oproštaj.

Nek tojage teške jake
i korbača gvozden kraj
dignu na te pse opake
sve molim za oproštaj.

Prepev: Kolja Mićević

Izvor: Fransoa Vijon, Veliko zaveštanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1960.

Izvor: Fransoa Vijon, Zaveštanja, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1986.

Fransoa Vijon

Fransoa Vijon

Biti gluv i biti genijalan: Goja i Betoven

Francisco Jose de Goya y Lucientes - Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Francisco Jose de Goya y Lucientes – Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Na koje ličnosti prvo pomislimo kada kažemo 19. vek? – Napoleon. Dostojevski. Na koji oblik društvenog događaja? – Na revoluciju. Portretu 19. veka pridružujemo i španskog slikara Fransiska Goju, kao i nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena. Obojica su svojom umetnošću proširili granice koje su im vremenom i mestom rođenja date, njome ih prevazišavši, stvarajući dela koja značenjem i simbolikom poseduju oreol univerzalnosti. Goja i Betoven jedini su umetnici, meni poznati, da su istovremeno bili genijalni i gluvi. Ili je možda bolje prvo naglasiti da su bili gluvi i genijalni?

U kojoj meri bolest oblikuje moć imaginacije? Određen nivo tumačenja umetničkog dela i zaključci koji odatle proizilaze nisu uslovljeni lekarskim kartonima umetnika ali bi kritika i u te biblioteke trebalo da proviri. Dela koji su proizišla iz umova ovih ljudi, naročito tokom bolesti, dela su koja, ne samo što su dobro predstavila 19. vek, već su srž svih vekova ljudskih borbi, patnji, zverstava i ideala predstavila na univerzalan i revolucionaran način, podjednako formom i sadržajem.

Načini na koji su umetnici u fokusu postali gluvi potpuno su drugačiji. Betoven je tokom života postepeno gluveo a prvi simptomi bolesti pojavili su se kada je imao 28 godina. Kada je stvarao neka od svojih najpoznatijih dela bio potpuno neosetan na zvukove spoljašnjeg sveta i ironija bogova u njegovom slučaju dostigla je vrhunac, pomalo čak i degutantan. Goja je tokom određenog dela života bio potpno zdrav da bi samo jedne večeri pao i izgubio svest. Kada ju je povratio oko sebe je video oblike koje nije mogao da čuje niti im prepozna zvuk. Njegova svest, bez ikakve najave, suočila se sa stravičnim šokom.

Na Betovenovim portretima vidimo strogost kao posledicu mučenja. Gojin autoportret – pogled na levu ruku kojom grčevito pridržava prekrivač, dezintegrisano i izmučeno lice, otovorena usta koja nisu otvorena da bi u njih doktor uneo kapi vode već su tunel glasa koji vapi za pomoć – ne odaje strogost. To nije portret umetnika, to je portret bolesnog čoveka.  Tu su i aveti. Nakaze u pozadini, neke sažaljive koje obolelom drže palčeve da preživi napad kako bi mogle nastaviti da ga muče, neke koje se keze, spodobe ružne kao Hristova pratnja koja mu se rugala dok se sa krstom peo na Golgotu.

Dve izložbe koje sam nedavno posetila vratile su me Goji. Prva je izložba „Užasi rata“, serija kaprčosa posvećenih temi rata koja se održala u rumunskom gradu Temišvaru. Druga je izložba slika Vladimira Veličkovića u galeriji SANU. Košmarne vizije, rat, uverenje da je Hobsova misao „Čovek je čoveku vuk“ tačna, sadizam, agresija, izrugivanja, mučenja, patnja vezuju ova dva umetnika koji su što po paleti što po motivima u određenim segmentima vrlo slični.

Betoven i Goja ličnu dramu oblikovali su u umetničku viziju. Te vizije, podjednako snažne, i dalje inspirišu da se o njima misli i da se upoređuju jer se samo tako sinteza može uspostaviti i duh njihovog doba, podjednako kao i našeg, jasnije odrediti. Samo, bez velikih očekivanja. Koraci ljubitelja Gojinog slikarstva odzvanjaju muzejskim sobama isto kao što i taktovi Betovenove muzike odzvanjaju koncertnim salama. Ali ono što, čini se, najglasnije odzvanja jesu glasovi ova dva čoveka-umetnika koji, i dalje, vode dijalog u paklu.

Ernesto Sabato: „Tunel“ (dva odlomka)

Unknown

Steve Schapiro

Provela sam tri čudna dana: more, obala, putevi, sve me je to podsećalo na druga vremena. Ne samo slike nego i glasovi, vika i duga tišina iz onih dana. Čudno je to, ali život je stvaranje budućih sećanja; ovog trenutka ovde uz more znam da pripremam tanana osećanja koja će mi jednog dana donesti melanholiju i očaj.

Tu je more večito i besno. Moj nekadašnji jecaj ne služi ničemu; isto tako ne služe ničemu ni moja čekanja na pustoj obali dok uporno gledam u more. Da li si odgonetnuo i naslikao ovo moje sećanje, ili si slikao sećanja mnogih bića kao što smo ti i ja?

A sad se nameće tvoj lik: ti si između mora i mene. Moje oči susreću tvoje. Miran si, malo tužan, gledaš me kao da tražiš pomoć.

Marija

A to je bilo kao da smo oboje živeli u paralelnim prolazima ili tunelima ne znajući da idemo jedno pored drugog, kao slične duše u slično vreme, da se nađemo na kraju ovih prolaza pred jednom scenom koju sam ja naslikao kao šifru namenjenu samo njoj, kao tajno nagoveštenje da sam ja već bio tu i da su se prolazi konačno sjedinili i da je došao čas susreta.

Čas susreta je došao! Ali, da li su se prolazi stvarno sjedinili i naše duše spojile? Kakve li moje glupe iluzije u svemu tome? Ne, prolazi su i dalje bili paralelni kao i ranije, mada je zid koji ih je rastavljao bio kao neki stakleni zid, a ja sam mogao videti Mariju kao neku ćutljivu figuru koju nisam mogao dotaći… Ne, čak ni taj zid nije uvek bio takav: pokatkad je opet bio od crnog kamena, i ja nisam znao šta e događa sa njegove druge strane, šta je bilo sa njim u tim anonimnim intervalima, kakvi su se čudni događaji dešavali; i čak sam mislio da se njeno lice u tim trenutcima menjalo, i da ga je neka podrugljiva grimasa deformisala, i da je možda bilo izmenjenih osmeha sa drugim, i da je cela priča o prolazima bila jedna moja smešna izmišljotina ili uverenje, i da je, u svakom slučaju, bio samo jedan tunel, mračan i usamljen: moj tunel, tunel u kome je proteklo moje detinjstvo, moja mladost, ceo moj život. A na jednom od onih prozirnih delova kamenog zida video sam tu devojku i naivno sam verovao da je išla drugim tunelom, paralelnim sa mojim, kada je u stvari pripadala širokom svetu, svetu bez granica, onih koji ne žive u tunelima;

Ernesto Sabato, Tunel, prevela Rajna Đurđev

Fotografije katatonične Virdžinije Vulf i prerafaelitske muze

Virginia Woolf at 14 years old, 1896.

Virginia Woolf, 14 years old, 1896.

Virginia Woolf and her sister, Vanessa, 1896.

Virginia Woolf and her sister Vanessa, 1896.

Virginia Woolf with her brother Adrian, 1900.

Virginia Woolf with her brother Adrian, 1900.

Virginia Woolf

Virginia Woolf

Katatonija je definisana kao jedna od mogućih manifestacija mentalnog oboljenja koje se zove šizofrenija. Pokreti obolelog su spori, govor neorganizovan, reakcije na spoljašnje pojave abnormalne, oboleli često ponavlja ono što drugi učine ili kažu. Svakako, jedna vrsta odsutnosti, zaumnost, jurodivost – kako god – prisutna je na licima ovih nesrećnih bića. Ona su, naročito u jednom periodu bila inspirativno polazište za umetnike – od Edgara Alana Poa, francuskih simbolista do engleskih umetnika koji su sebe nazivali pre-rafaelitima.

Engleskoj spisateljici Virdžiniji Vulf katatonija nikada nije zvanično dijagnostifikovana no posmtrajući njene fotografije načinjene dok je umetnica bila u dvadesetim godinama svog života izvesna vizuelna sličnost sama se nametnula. Povijen vrat, neodređen pogled, sklupčanost tela, mlitavost – sve te te fizičke osobine posedovale su i muze pre-rafaelita, među kojima je najpoznatija bila Elizabet Sidal, Rosetijeva muza koja je umrla mlada i sa kojom su u kovčeg položene i Rosetijeve pesme (poovski momenat desio se nekoliko godina kasnije kada je Elizabet morala biti otkopana da bi slikar – koji je istovremeno bio i pesnik – uzeo svoje rukopise natrag iz groba).

Ideje ne dolaze same. Prvo sam čitala Kamil Palju a zatim i odledala film Kena Rasela o životu Dante Gabrijel Rosetija i niti su se povezale. Dezintegracija, kojoj najviše doprinosi element vode, čest je motiv engleskih slikara a, svakako, presuđujući u životu Virdžinije Vulf koja je odlučila da ga okonča u njoj. Prozračno, bestežinsko telo pluta površinom vode a takvim se činila i njegova svest. Prisustvujemo fluidnosti oblika, oni su nalik Blejkovim formama koja, zapravo, sugeriše fluidnost imaginacije. No, i u slučaju slikara, i u slučaju Virdžinije Vulf, fluidni tokovi iracionalnog, nalik alhemijskom procesu, prešli su u drugo agregatno stanje i postali su predmeti čvrstih kontura: umetnička dela.

John Everett Millais, Ophelia, 1851-52.

John Everett Millais, Ophelia, 1851-52.

John Everett Millais, Ophelia, 1851-52, detail

John Everett Millais, Ophelia, 1851-52, detail

John William Waterhouse, Ophelia, 1889.

John William Waterhouse, Ophelia, 1889.

John William Waterhouse, The Lady Of Shallot, 1888.

John William Waterhouse, The Lady Of Shallot, 1888.

Dante Gabriel Rossetti, Annunciation

Dante Gabriel Rossetti, Annunciation

Dante Gabriel Rossetti, Portrait of Alexa Wilding

Dante Gabriel Rossetti, Portrait of Alexa Wilding

Dokumentarni film Alena Renea o Francuskoj nacionalnoj biblioteci

Dokumentarni film Alena Renea o Francuskoj nacionalnoj biblioteci može biti polazište za preispitivanje sopstvene kulture, njene istorije, njenog sadašnjeg stanja, njenih dometa. Nekoliko dana pre nego što sam odgledala Reneov dokumentarni film prolazila sam Kosančićevim vencem.

Oh, kako je to beskrajno dosadno, naivno kao pejsaž nekog zakasnelog impresioniste, prošetati Kosančićevim vencem jednog nedeljnog jutra. Naspram ruševina nekadašnje Narodne biblioteke Srbije teče Sava. Na drugoj strani njene obale nalazi se još jedna ruševina – Muzej moderne umetnosti. Zatvorena zgrada, nema, bez izložbi koje bi građanima pružile mogućnost da poveruju u svoju zemlju.

U blizini je Čubrina ulica kojom sam prolazila često nedeljom ujutru, vrlo rano, recimo oko pola sedam. Jednom, bio je maj, ulica je bila potpuno tiha. Oba krila prozora stana u prizemlju bila su širom otvorena, na daskama cveće, kroz belu zavesu probijali su se zvuci Betovenove Devete simfonije, odzvanjali su horski Šilerovi stihovi iz Ode radosti (taj stav je himna Evropske unije) čiji bi slobodan prevod početnih stihova glasio: „Prijatelji, ne ove note. Hajde da zasviramo nešto radosnije“.

To su uglavnom impresionistički i asocijativni utisci kada mislim o Reneovom filmu. Radosti i ljubavi ka Šilerovoj i Betovenovoj ideji – ideji – da će svi ljudi braća biti ima u meni, ali uglavnom kada gledam u knjige na polici moje lične biblioteke. Ja verujem u ideje nemačkog prosvetiteljstva. Ne znam samo da li drugi veruju u njih i da li su one ikada bile nešto više od ideje. A ideje su, to nas je Platon naučio, jedina i prava Istina.

Animirani film Pjotra Dumale rađen prema dnevnicima Franca Kafke

Piotr Dumala, Movie poster for 'Franz Kafka'

20. jul 1915.

Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje, male dobre sposobnosti, rasipao sam ih nerazborito stvorenje kakav sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene. Znam, to je smešno, iz daljine pa čak i iz blizine smešno samoljublje što tu progovara, ali kad već živim, imam i samoljublje sveg živog, pa ako to živo nije smešno, nije smešno ni sve što ono nužno izražava. – Bedna dijalektika!

Ako sam osuđen, nisam osuđen samo na skončanje, već sam osuđen da se i do skončanja branim.

Ove nedelje pre podne, neposredno pred moj odlazak, činilo se da hoćeš da mi pomogneš. Nadao sam se. Do danas pusto nadanje.

I sve moje jadanje nema u sebi ubeđenja, čak ni pravog jada, klati se poput sidra nekog izgubljenog broda visoko iznad dna u kojem bi moglo da nađe oslonca.

Daj mi samo mira u noćima – detinjasto jadanje.

Pjotr Dumala je poljski režiser, rođen 9. jula 1956. godine u Varšavi. Njegov animirani film, rađen na osnovu odlomaka iz dnevnika Franca Kafke korespondira sa samom atmosferom kafkijanskog usamljenog sveta, često bizarnog, iznutra kakofoničnog i anksioznog. Odlomak koji sam citirala, iako je iz dnevnika, deluje kao obraćanje. „Daj mi samo mira u noćima“, „Ove nedelje pre podne … činilo se da hoćeš da mi pomogneš“, „Smiluj se na mene..“.

Nisu svi dnevnici umetnička dela za sebe, mnogi pisci, međutim, njih koriste kao prirodan nastavak izražavanja. Kafka je to činio na veličanstven i neponovljiv način. Njegova duša mučena je poput nekog od nesrećnika na Bošovim slikama pakla. Kafkin pakao je interiorizovan. Ne postoji strah od onostranog, već strepnja i drhtanje, strah i neizvesnost od ovostranog, od života sada i ovde.

Citat: Franc Kafka, Dnevnici 1914-1923, prevod: Vera Stojić, Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Žorž de la Tur i Franc Šubert: Devojka i Smrt

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1640.

hksa

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1625-50.

Jer sad vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat. (1 Kor. 13.12)

Dva platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i strukturalnim odlikama, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu devojku. Od mita o Hadu i Persefoni pa sve do srednjovekovnih i ranorenesansnih prikaza smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo devojke koja se ogleda, diveći se svojoj mladosti i zategnutoj koži, trenutak prepoznavanja dva učesnika isuviše je bio očigledan, a često i otvoreno naturalistički sa jasnom moralističkom porukom. Vanitas, ili taština, očigledna u ritualnom činu ogledanja, smrtni je greh. Takođe, moralistička poruka memento mori bivala je najčešća poruka ovakvih prikaza.

Vremenom umetnici prave odstupanja od uobičajenih prikaza susreta i tradiciju učvršćuju tako što od nje prave odstup. Naturalizam i očiglednost nemaju zastrašujuću funkciju baš zato što su eksplicitni. Poruke ranijih slika bile su nedvosmislene i, upravo to, bile su poruke.  Dolazak Smrti zamenjen je kontemplacijom o istoj/istom (Smrt je personifikovana kao muškarac) koja je u delima baroknih majstora suptilnije predstavljena kroz prikaz mrtvačke glave nad kojom devojka razmišlja. Nad smrću, okružena krstom, bičem, ogledalom, svećom i knjigama, kontemplira Marija Magdalena koju raspoznajemo po puštenoj kosi i otkrivenom ramenu. U pitanju je biblijska bludnica iz Magdale, jedna od najvernijih Hristovih sledbenica.

Dve slike kao da imaju narativni sled, kao da su dva kadra koji, smenjujući se jedan za drugim, otkrivaju postupan proces spoznaje i prihvatanja. Na prvoj slici Marijin pogled je uperen u neodređenu tačku. Plamen sveće, izrazito upadljiv, koji čitavoj slici daje osobitu atmosferu, ne skreće joj pažnju iako ima funkciju dozivajućeg elementa. Ona jednom rukom pridržava lobanju koja joj je na butinama (možda jedini erotski element koji je Tur zadržao, a da se pojavljivao u tradiciji, naročito zato što su Magdaleni noge otkrivene, kao i jedan deo nedara), druga ruka joj je na obrazu, što je u tradiciji oduvek bila poza melanholika i onih koji kontempliraju nad sudbinom ili neminovnostima koje ih očekuju.

Na drugoj slici, svojevrsnom nastavku, ruke su spojene i u položaju molitve, plamen kao da je učinio da Magdalena podigne glavu i pogled uperi ka ogledalu koje je zamenilo knjige i u kome se jedino ogleda svećnjak pred njom a ne, kako je to u tradiciji bilo uobičajeno, njeno lice. Takođe, njena košulja je podignuta do ramena i sada ih prekriva, bič je zamenjen bisernom ogrlicom koja leži položena na stolu, tik ispred ogledala. Magdalena i dalje mrtvačku glavu drži na kolenima ali joj je suknja prekrila donji deo nogu. Spoznaja je očigledna i ona se skriva negde na horizontu tankog vrha plamena sveće, ili možda čak i iza ogledala. Magdalenu kao da je neko prekinuo u času razmišljanja pokucavši joj na vrata. Ona, iznenađena, diže pogled i pogled upire ka onome ko ulazi, ka gostu o kome mi možemo, kao u pesmi Gost Ane Ahmatove, jedino da, baš kao i Marija Magdalena nad lobanjom, razmišljamo, ostavljeni u nedoumici i iščekivanju.

Ne znamo u kakvom je raspoloženju bio i šta je inspirisalo slikara za ovu temu erotizacije smrti, podjednako koliko i melanholičnog gradiranja mudrosti zahvaljujući zapitanošću nad smislom, verom, grehom i iskupljenjem, ali znamo da je direktan povod za nastanak koncerta kompozitoru bilo saznanje da će uskoro umreti usled progresivnog razvoja sifilisa od koga je bolovao. I kao što u Petoj Betovenovoj simfoniji kucanje sudbine, još jednog gosta, na čovekova vrata ima nezaboravan zvuk, tako i prve note Šubertovog dela jesu u istoj funkciji. Šubert je pošao od tradicionalnog motiva koji je romantizam prigrlio, a to je, jezikom psihoanalize rečeno međusobna borba, uslovljenost i neodvojivost Erosa i Tanatosa, Života i Uništenja, Ljubavi i Smrti, i dao mu obris svog iskustva, lišivši ga, reklo bi se, očiglednih religioznih konotacija.

FRANZ SCHUBERT – THE STRING QUARTET NO. 14 IN D MINOR

Ogledala: Horhe Luis Borhes i Rene Magrit

Nedavno sam naišla na ovaj dokumentarni film i odlučila da je posredstvom njega predstavljanje umetnika, za početak, sasvim dovoljno. Već u prvim minutima filma – delom biografije, delom kritičkog osvrta, delom glorifikacije – naratorka napominje da je Horhe Luis Borhes kao dete imao veliki strah od ogledala jer je mislio da u trenutku ogledanja neće videti svoj lik već tuđi. Dakle, nije rečeno da ga neće prepoznati, već da ga neće videti. Nažalost, strah se obistinio mnogo godina kasnije kada je piščevo, od oca nasleđeno progresivno slepilo, zaposelo i njegove oči.

Piščeve oči bile su ogledalo koje je vremenom gubilo moć refleksije što je doprinelo da on u jednom trenutku, ako ne tuđi, a ono ne uspe da ugleda sopstveni lik. Takođe, slepilo ga je uverilo da su oči, baš kao i naziv jedne slike Rene Magrita – lažno ogledalo. Ovi zaključci vratili su me dvema temama. Prvoj: belgijskom slikaru Rene Magritu i njegovim opsesivnim ispitivanjem mogućnosti spoznaje stvarnosti a zatim i mitološkom predlošku koji svaki veliki umetnik ima implementiranog u sopstvenu sudbinu.

Ako je impresionizam termin koji se prvenstveno odnosi na slikarstvo, a veštački je transponovan na određene artefakte književnosti, tako bismo mogli, svesni uslovnosti svake kategorizacije i termina u oblasti umetnosti, da slikarstvu Rene Magrita, za trenutak, dodelimo poziciju među umetnicima magijskog realizma (pojam koji se uglavnom vezuje za latino-američku književnost druge polovina 20. veka). Magrit nije nekoherentan, njegov „narativni tok“ je diskurzivan, njegove slike su čulno opipljive i konkretne ali su „rešenja“ (da, slike su nalik rebusima, zagonetkama, ukrštenim rečima) krajnje začudna i, često, bizarna.

Ne govorim da je to slučaj sa Borhesovom esejističkom fikcijom, za koju smatram da je nisam na najbolji način razumela, u stvari – mislim da je nisam razumela uopšte. No, element razumevanja dela nema veze sa estetskom komponentom čiji je magnet daleko prilvačniji i koji često u potpunosti svojom snagom prevazuđe momenat razumevanja kao racionalnog raščlanjenja delova kompozicije kako bi se razumela celina. Ali, vratimo se Magritu i otkrijmo zašto me je Borhesovo slepilo, kao i motiv ogledala podsetio na dve slike Rene Magrita.

René Magritte - The False Mirror, 1935.

René Magritte – The False Mirror, 1935.

René Magritte - Not To Be Reproduced (Portrait of Edward James), 1937.

René Magritte – Not To Be Reproduced (Portrait of Edward James), 1937.

Umetnici u fokusu bili su savremenici – Magrit je rođen 1898, a Borhes, baš kad i Nabokov, 1899. godine. Prvu sliku, False Mirror, Magrit stvara 1935. godine. Tridesetih godina u Buenos Airesu, svom rodnom gradu, Borhes piše i aktivno učestvuje u literarnom životu Argentine. Sliku Lažno ogledalo, na kojoj je prikazano veliko oko, a u čijem središtu su oblaci, prvi put sam videla, ne slučajno, na stranicama srednjoškolske knjige za filozofiju koje su se odnosile na britanske empiriste. Može li se čulima spoznati svet, kakva je razlika i relacija pri gnoseološkim procesima između čula, razuma i uma? Sva ta pitanja nekako su mi se kasnije nametala, bez očekivanja konkretnog i konačnog odgovora, i kada bih se susretala sa Magritovom i Borhesovom umetnošću. Oko, ispostavlja se, jeste, ne lažno, već potpuno neadekvatno ogledalo koje, u Borhesovom slučaju, vraća na temu prokletstva umetnika koji nosi breme svojevrsnog mitskog obrasca. Betoven je bio kompozitor i, istovremeno, potpuno gluv. Borhes, pisac i, istovremeno, slep. Dakle, oko je u slučaju argentinskog pisca svakako bilo lažno ogledalo ali, istovremeno, neophodno. On je, kao i mnogi pisci uostalom, prevashodno bio čitalac. Ogromno čitalačko iskustvo bilo je odlučujući faktor za njegovu umetnost.

Drugu Magritovu sliku, onu koja sa leđa prikazuje Edvarda Džejmsa, britanskog pesnika i pokrovitelja nadrealista, koji u ogledalu ne vidi svoj lik, već svoja leđa, možemo uporediti sa strahom mladog Borhesa da neće ugledati svoj lik u ogledalu. Prema Magritu, koji samom slikom referira na Poovo delo Avanture Gordona Pima (uočiti naslov knjige pored ogledala), pojedinac neće ugledati tuđi lik u ogledalu već, zapravo, neće ugledati svoj. Ogledalo, još jedno oko, ispostaviće se kao instrument spoznaje sopstvene facijalne fizionomije izneveriće i još jednom dokazati da je istina iz ili iza ogledala diskutabilna svar. Ne zato što je istina o sebi ili svetu, očekivana posredstvom njega, mogućnost za relativizaciju, već zato što je istina ovde uvučena u jedan specifičan kontekst – kontekst umetnosti. Samo ogledalo, pojedinac koji se ogleda u njemu, jeste metafora umetnosti i fikcije. To je relacija koju sam želela da uspostavim između ova dva umetnika ne pružajući konkretno rešenje. Analogija je moja, kurziv je moj, da citiram Ninu Berberovu. Ono podvučeno, uočeno kao mogućnost za poređenje je isključivo moja maštarija koja u kritici, tom najlažnijem ogledalu, nalik venecijanskim opsenama Hofmana, najbeskrupuloznije zavodi.

Jorge Luis Borges in 1921 at age 22

Jorge Luis Borges in 1921.

René Magritte, 1914. (at the age of 16)

René Magritte in 1914.

Tri forme Kazimira Maljeviča

Kazimir Malevich - Black Circle, 1915.

Kazimir Malevich – Black Circle, 1915.

Kazimir Malevich - Black Cross, 1915.

Kazimir Malevich – Black Cross, 1915.

Kazimir Malevich - Black Square, 1915.

Kazimir Malevich – Black Square, 1915.

Umetnošću do početka XX veka vladala je svest koja je nalagala da se u njoj vide delići prirode. Ta svest je od umetnika zahtevala da svoju umetnost zasniva na formama prirode. Ovaj aksiom likovne umetnosti zacrtali su prvi umetnici iz praistorijskih pećina. Dalje su sve težnje umetnika nastavile pravcem podražavanja lica prirode. Sa razvojem čovekove svesti, predstave prirode su se usložnjavale. Međutim, umetnost je i dalje iznova prikazivala prirodu, a ne nove umetničke forme. Forme koje su prvobitne zajednice uspostavile dostigle su vrhunac u starom veku i renesansi – kada su čovek i priroda prikazani u potpunom obliku. Ali to je samo odraz prirode na platnu, kao u ogledalu. Ideal kojem je trebalo težiti vladao je sve dok se nisu pojavili novi umetnički pokreti (mislim pre svega na impresionizam, kubizam, futurizam i suprematizam), koji su odlučili da odbace ruho prošlosti i da umetnosti daju novu formu. Jer, ako umetnost iznova ponavlja samo iste, stare forme, one neminovno postaju besmislene, a umetnost gubi vrednost jer se udaljava od istine. A istina u slikarstvu nije verno prikazivanje, odnosno plagiranje postojećih formi – to je samo iskrenost iza koje se skrivaju kradljivci prirode. Kada postoji puka reprodukcija, što je bio slučaj sa slikarstvom prošlosti, onda ne postoji stvaranje u pravom smislu te reči. Na tim slikama ništa nije stvoreno, ono što se na njima vidi samo je od nekuda preneseno. A to je uzrokovalo pogrešno shvatanje umetnosti: ponavljanje, odnosno reprodukcija je shvaćena kao stvaranje. Umetnost je tumačena kao sposobnost da se na platno prenese ono što se vidi u prirodi. Ali to je reprodukcija i ništa više.

Umetnost stvaranja je nešto sasvim drugo. Umetnik koji stvara ne treba da ponavlja prirodu, njegove slike ne treba da imaju ništa zajedničko sa njom. Umetnost treba osloboditi vulgarnih tema, a svet koji okružuje umetnika ne treba posmatrati kao realne forme i predmete, već kao masu od koje treba stvoriti nove forme. Upravo to su pokušali kubisti i futuristi: ne da od slike naprave prikaz leša prirode, već da razaranjem predmeta, razore realnost i da slika ponovo dobije suštinu i smisao. Nije neophodno prikazati predmet u celini, što je bila jedna od zabluda slikarstva prošlosti, jer pokazalo se da to ne vodi ničemu. Šta je suština platna koje je zatrpano predmetima, ljudima i životinjama? Lice koje se smeši sa platna nije pokazalo suštinu tog bića, to je i dalje samo predstava lica koje se smeši. Razaranjem predmeta, narušavanjem njegove celosti, postignut je prvi korak u postizanju bespredmetnog stvaranja. Futuristi se, kao ni kubisti, nisu odrekli predmeta, to je učinio suprematizam. Slikarstvo se odreklo teme i predmeta, bojom su stvorene čisto slikarske forme i umetnosti je vraćena mogućnost da stvara.

Kazimir Maljevič, „O slikarstvu pre suprematizma. Vlast mimeze“

Tekst je preuzet iz studentskog časopisa za književnost i teoriju književnosti TXT

Intervju za „Parisku reviju“: Toni Morison

Toni Morrison

Toni Morrison

U intervjuu koji je američka nobelovka Toni Morison neposredno po dobijanju Nobelove nagrade dala za Parisku reviju (The Paris Review) možemo čitati o njenim ritualima pred pripremu za pisanje, od kakvog je značaja uloga urednika u životu pisca, zašto je teško pisati o seksu, zašto je oduvek želela da bude čitalac pre nego pisac i zašto je najčešće pisala pre svitanja.

INTERVIEWER

You have said that you begin to write before dawn. Did this habit begin for practical reasons, or was the early morning an especially fruitful time for you?

TONI MORRISON

Writing before dawn began as a necessity—I had small children when I first began to write and I needed to use the time before they said, Mama—and that was always around five in the morning. Many years later, after I stopped working at Random House, I just stayed at home for a couple of years. I discovered things about myself I had never thought about before. At first I didn’t know when I wanted to eat, because I had always eaten when it was lunchtime or dinnertime or breakfast time. Work and the children had driven all of my habits . . . I didn’t know the weekday sounds of my own house; it all made me feel a little giddy.

I was involved in writing Beloved at that time—this was in 1983—and eventually I realized that I was clearer-headed, more confident and generally more intelligent in the morning. The habit of getting up early, which I had formed when the children were young, now became my choice. I am not very bright or very witty or very inventive after the sun goes down.

Recently I was talking to a writer who described something she did whenever she moved to her writing table. I don’t remember exactly what the gesture was—there is something on her desk that she touches before she hits the computer keyboard—but we began to talk about little rituals that one goes through before beginning to write. I, at first, thought I didn’t have a ritual, but then I remembered that I always get up and make a cup of coffee while it is still dark—it must be dark—and then I drink the coffee and watch the light come. And she said, Well, that’s a ritual. And I realized that for me this ritual comprises my preparation to enter a space that I can only call nonsecular . . . Writers all devise ways to approach that place where they expect to make the contact, where they become the conduit, or where they engage in this mysterious process. For me, light is the signal in the transition. It’s not beingin the light, it’s being there before it arrives. It enables me, in some sense.

I tell my students one of the most important things they need to know is when they are their best, creatively. They need to ask themselves, What does the ideal room look like? Is there music? Is there silence? Is there chaos outside or is there serenity outside? What do I need in order to release my imagination?

INTERVIEWER

Who was the most instrumental editor you’ve ever worked with?

MORRISON

I had a very good editor, superlative for me—Bob Gottlieb. What made him good for me was a number of things—knowing what not to touch; asking all the questions you probably would have asked yourself had there been the time. Good editors are really the third eye. Cool. Dispassionate. They don’t love you or your work; for me that is what is valuable—not compliments. Sometimes it’s uncanny; the editor puts his or her finger on exactly the place the writer knows is weak but just couldn’t do any better at the time. Or perhaps the writer thought it might fly, but wasn’t sure. Good editors identify that place and sometimes make suggestions. Some suggestions are not useful because you can’t explain everything to an editor about what you are trying to do. I couldn’t possibly explain all of those things to an editor, because what I do has to work on so many levels. But within the relationship if there is some trust, some willingness to listen, remarkable things can happen. I read books all the time that I know would have profited from not a copy editor but somebody just talking through it. And it is important to get a great editor at a certain time, because if you don’t have one in the beginning, you almost can’t have one later. If you work well without an editor, and your books are well received for five or ten years, and then you write another one—which is successful but not very good—why should you then listen to an editor?

INTERVIEWER

Did you know as a child you wanted to be a writer?

MORRISON

No. I wanted to be a reader. I thought everything that needed to be written had already been written or would be. I only wrote the first book because I thought it wasn’t there, and I wanted to read it when I got through. I am a pretty good reader. I love it. It is what I do, really. So, if I can read it, that is the highest compliment I can think of. People say, I write for myself, and it sounds so awful and so narcissistic, but in a sense if you know how to read your own work— that is, with the necessary critical distance—it makes you a better writer and editor. When I teach creative writing, I always speak about how you have to learn how to read your work; I don’t mean enjoy it because you wrote it. I mean, go away from it, and read it as though it is the first time you’ve ever seen it. Critique it that way. Don’t get all involved in your thrilling sentences and all that . . .

INTERVIEWER

You mentioned getting permission to write. Who gave it to you?

MORRISON

No one. What I needed permission to do was to succeed at it. I never signed a contract until the book was finished because I didn’t want it to be homework. A contract meant somebody was waiting for it, that I had to do it, and they could ask me about it. They could get up in my face and I don’t like that. By not signing a contract, I do it, and if I want you to see it, I’ll let you see it. It has to do with self-esteem. I am sure for years you have heard writers constructing illusions of freedom, anything in order to have the illusion that it is all mine and only I can do it. I remember introducing Eudora Welty and saying that nobody could have written those stories but her, meaning that I have a feeling about most books that at some point somebody would have written them anyway. But then there are some writers without whom certain stories would never have been written. I don’t mean the subject matter or the narrative but just the way in which they did it—their slant on it is truly unique.

INTERVIEWER

Why do writers have such a hard time writing about sex?

MORRISON

Sex is difficult to write about because it’s just not sexy enough. The only way to write about it is not to write much. Let the reader bring his own sexuality into the text. A writer I usually admire has written about sex in the most off-putting way. There is just too much information. If you start saying “the curve of . . .” you soon sound like a gynecologist. Only Joyce could get away with that. He said all those forbidden words. He said cunt, and that was shocking. The forbidden word can be provocative. But after a while it becomes monotonous rather than arousing. Less is always better. Some writers think that if they use dirty words they’ve done it. It can work for a short period and for a very young imagination, but after a while it doesn’t deliver. When Sethe and Paul D. first see each other, in about half a page they get the sex out of the way, which isn’t any good anyway—it’s fast and they’re embarrassed about it—and then they’re lying there trying to pretend they’re not in that bed, that they haven’t met, and then they begin to think different thoughts, which begin to merge so you can’t tell who’s thinking what. That merging to me is more tactically sensual than if I had tried to describe body parts.

Full Interview

Džems Džojs: „Portret umetnika u mladosti“ (nekoliko odlomaka)

James Joyce

James Joyce

U dobroj prozi sve mora bti podvučeno, smatrao je Fridrih Šlegel. Džojsov roman o umetniku, njegovom sazrevanju, suočavanju, samospoznaji, uz Manovu novelu Toni Kreger, stoji kao jedan od najviših lirskih dostignuća proze u 20. veku. U nastavku sledi nekoliko odlomaka iz romana Portret umetnika u mladosti koje čitalac ne može prevideti. Iako su u pitanju neke od epifanija, karakterističnih za Džojsovo stvaralaštvo, poseban tekst o njima je u nastajanju i obuhvatiće ne samo odlomke iz pomenutog obrazovnog romana već i iz zbirke priča Dablinci.

*

Očni kapci su mu drhtali kao da su osećali beskonačna ciklična kretanja zemlje i njenih satelita, drhtali kao da su osetili čudesnu svetlost nekog novog sveta. Duša mu je tonula u neki novi svet, čudesan, nejasan, neizvestan kao pod morem, svet kojim su prolazile neke maglovite prilike i bića. Svet, treperenje ili cvet? Trepereći i dršćući, dršćući i otkrivajući se, svetlost koja je svitala, cvet koji se otvarao rasprostirali su se, beskrajno se ponavljajući, zarudevši grimizno, razvivši se i izbledevši u najbleđe ružičasto, list za listom i talas svetlosti za talasom svetlosti, plaveći sva nebesa svojim nežnim sjajem, i svaki sjaj bio je dublji od drugog.

 

Jedna devojka stajala je pred njim usred potoka, sama i tiha, gledajući ka pučini. Izgledalo je kao da se ona čarolijom pretvorila u čudnu i divnu morsku pticu. Njene duge nežne nage noge vitke kao u ždrala i bele sem na mestu gde je jedan smaragdno zeleni trak morske trave stajao kao beleg na koži. Njena bedra, obla, boje blage kao slonova kost, bila su obnažena gotovo do bokova, gde su bele rese njenih gaćica bile meke kao belo paperje. Njena suknja plava poput škriljaca bila joj je smelo zavrnuta za pojas i straga je ličila na rep golubice. Prsa su joj bila kao ptičja, nežna i mala, mala i nežna kao grudi kakve golubice tamnog perja. Ali njena duga plava kosa bila je devojačka: i devojačko je bilo i njeno lice dirnuto čudom smrtne lepote.

Bila je sama i tiha, gledala je u pučinu; i kad je osetila njegovo prisustvo i obožavanje u njegovim očima, okrenu svoje oči prema njemu, mirno podnoseći njegov pogled, bez stida ili razuzdanosti. Dugo, dugo je podnosila njegov pogled, a onda je mirno spustila svoje oči sa njegovih i uprla ih u potok, blago brčkajući svojim stopalom po vodi..

– Bože nebeski! zaklikta Stivenova duša. dajući oduška profanoj radosti…

Pred njim se pojavio razuzdani anđeo, anđeo smrtne mladosti i lepote, poslanih divnih dvorova života, da mu u trenutku ekstaze otvori vrata svih puteva greha i slave. Dalje i dalje i dalje i dalje!

 

Sam je. Predan zaboravu, srećan i blizu razuzdanog srca života. Sam i mlad i svojevoljan, i razuzdanog srca, i usred pustinjskog pomamnog vazduha i slanih voda i nanosa morskih školjki, i morske trave, i sive sunčeve svetlosti što se probija kroz izmaglicu…

 

Njeno rađanje je sporo i mračno, tajanstvenije od rođenja tela. Kada se duša jednog čoveka rodi u ovoj zemlji, na nju bacaju mreže da bi je zadržali da ne uzleti. Govoriš mi o nacionalnosti, jeziku, veri. Ja ću pokušati da u letu mimoiđem te mreže.

 

Da pronađeš način života ili umetnosti u kome bi se tvoj duh mogao potpuno slobodno izraziti. Sloboda! Ali ti još nisi dovoljno slobodan da bi počinio svetogrđe.

 

Nejasne reči za nejasnu emociju. Da li bi ona to volela? Mislim da bi.

 

Izvor: Džems Džojs, Portret umetnika u mladosti, preveo Petar Ćurčija, Novosti, Beograd 2004.

Silvija Plat čita pesme iz zbirke „Arijel“

Sylvia Plath

Sylvia Plath

Poets are ultimately celebrators, of life and of poetry itself. A vocational poet like Plath gives life back to us in glittering language – life with great suffering, yes, but also with melons, spinach, figs, children and countryside, moles, bees, snakes, tulips, kitchens and friendships. There can be a chilling detachment about Plath’s poetic personality – like Yeats, she casts „a cold eye / On life, on death“ – but she also deploys a comic playfulness, a great appetite for sensuous experience, a delight in the slant rhymes and music of her verse, bravado, brio, a tangible joy in the unflowering of her genius. – Carol Ann Duffy

Zbirka Arijel američke pesnikinje Silvije Plat objavljena je dve godine posle njene smrti – 1965. Tridesetog oktobra 1960. godine – dakle, tri dana posle svog tridesetog rođendana, Silvija Plat je čitala pesme koje su tonski zabeležene u onom redosledu po kome se i pojavljuju u zbirci.

Hearing Plath’s voice brings a direct connection with her poetry that decades of biographical and academic debate has lost. This is quite wonderful.

Anri Kartije-Breson: Fotografija kao „Da, da, da!“

Fotografski aparat za mene predstavlja svesku za skiciranje, instrument intuicije i spontanosti, gospodara vremena koji, u vizuelnom smislu, istovremeno postavlja pitanja i odlučuje.

Anri Kartije-Breson rođen je u Francuskoj 1908. godine. Smatra se jednim od rodonačelnika takozvane „ulične fotografije“. Poznat je i po isticanju „odlučujućeg trenutka“ u procesu nastajanja fotografije i po tome što je na dokumentaristički, podjednako koliko i na humoristički način predočavao ljudske postupke, trenutne radnje, reakcije ili događanja, na svim kontinentima, u mnogobrojnim zemljama. Za njegovu knjigu, seriju fotografija pod nazivom „Evropljani“ slikar Anri Matis je ilustrovao naslovnu stranu.

Breson se isprva bavio slikarstvom, a zahvaljujući guvernanti iz Engleske, zainteresovao se za engleski jezik, kao i za klasičnu muziku, poeziju Lotreamona i Malarmea. Jednu godinu provodi na Kembridžu gde studira slikarstvo i književnost i gde doživljava emotivni neuspoh posle koga odlazi u Afriku, inspirisan Konradovim romanom Srce tame. Po povratku u Evropu počinje druženje sa pripadnicima nadrealističkog pokreta ali ubrzo odlučuje da se posveti isključivo fotografiji, naročito ohrabren prizorima koje je uslikao u Africi, naročito fotografija na kojoj su tri dečaka na obali jezera Tanganjika.

Breson je živeo avanturistički, često je putovao, upoznavao različite ljude, prisustvovao mnogim istorijskim događajima, kako pre Drugog svetskog rata, tako i tokom njega, i posle njega. Upravo je takav način života uslovio njegove fotografije, prizore i likove na njima. Po završetku rata, Breson, sa još nekoliko drugih fotografa, osniva Magnum Photos. Često odlazi u Aziju, Kinu, Indiju, zemlje Indonezije, tek oslobođene holandske kolonijalne vlasti. Cilj Magnuma je bio da se oseti „puls vremena“ u kome se živi i to je njihovim fotografima pošlo za rukom.

Breson je svoju prvu izložbu u Parizu imao 1955. godine. Njegova prva knjiga zvala se „Odlučujući trenutak“. Objavljena je 1952. godine čiji predgovor Breson dopunjuje jednim odgovorom, datim u intervjuu 1957. godine, u kome objašnjava svoju poetiku:

Fotografija nije kao slikarstvo. Kada fotografišete kreativnost traje jednu sekundu. Vaše oko mora da vidi kompoziciju ili izraz koji život nudi, i vi morate znati, zahvaljujući intuiciji, kada da pritisnete dugme na foto-aparatu. Taj momenat je za fotografa kreativni momenat. Ukoliko ga propustite tada, onda je zauvek je izgubljen.

Oko 1970. godine, posle više od trideset godina bavljenja fotografijom, Breson je prestao da fotografiše. Za njega svet nije imao granice jer ljudsko iskustvo nije imalo granice. Ispostavilo se da je svuda blisko, da je svuda slično. Video je Španski građanski rat, oslobođenje Pariza 1944, studentske proteste 1968, Gandijevo ubistvo i sahranu, detalje Kineske kulturne revolucije, pad Berlinskog zida, pustinje Egipta i, najvažnije, svakodnevne događaje, bilo da su na nekom grčkom ostrvu ili u Rimu ili u Parizu ili u Moskvi. Ljudi, njihove reakcije i emocije, to je bila vodeća Bresonova inspiracija. Fotografisao je, takođe, vodeće umetnike svoga doba: Kamija, Pikasa, Kolet, Đakometija, Paunda. Umro je u devedeset šestoj godini života.

Paul Celan: „Fuga smrti“

Caspar David Friedrich - Winter Landscape, 1811.

Caspar David Friedrich – Winter Landscape, 1811.

Crno mleko preranosti mi ga pijemo s večeri
pijemo ga u podne i jutrom pijemo noću
pijemo pijemo
kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno
U kući živi čovek sa gujama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
on piše pred kuću izlazi svetlucaju zvezde
on zviždi dovabljuje kerove izvabljuje svoje Jevreje
naređuje da se u zemlji iskopa grob
zapoveda za igru da sviramo

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
mi te pijemo jutrom u podne pijemo s večeri
pijemo pijemo
U kući živi čovek sa gujama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko
kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno

On viče kopajte dublje u zemlju a vi drugi
pevajte svirajte za pojasom gvožđa se maša
i vitla njime oči su njegove plave
dublje ašovom a vi za igru svirajte

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
mi te pijemo u podne jutrom pijemo s večeri
pijemo pijemo
u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margreto
tvoja kosa od pepela Sulamko on se sa gujama igra

Viče smrt svirajte slađe smrt je majstor iz Nemačke
viče prevlačite tamnije gudalom po violini
pa ćete kao dim u vazduh se vinuti tada
u oblaku biće vam grob i neće vam biti tesno

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
pijemo te u podne smrt je majstor iz Nemačke
pijemo te s večeri jutrom pijemo pijemo
smrt je majstor iz Nemačke njegove oči su plave
olovnim zrnom te pogađa tačno te pogađa
u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margreto
pujda kerove na nas grob nam u vazduhu poklanja
igra se s gujama sanjari smrt je majstor iz Nemačke

Tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko

Preveo: Branimir Živojinović

Autoportreti i pismo Vinsenta van Goga iz 1889. godine

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait with Bandaged Ear and Pipe, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait with Bandaged Ear and Pipe, 1889.

Vincent van Gogh, Self-portrait without beard, 1889.

Vincent van Gogh, Self-portrait without beard, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Biti „veličanstveni ludak“ u slučaju holandskog slikara Vinsenta van Goga nije bila tek puka retorska figura, stilistički ukras ili egzotična upotreba reči, već trajna reakcija na postojanje. Ovaj umetnik nije stvarao u korist racionalne kalkulacije već u korist ludila, opsesije i halucinantnih fantazija. Evo jednog pisma upućenog rođenom bratu Teu:

3. februara 1889.

Kada sam sa dobrim Rulenom uzašao iz bolnice, umišljao sam da mi nije ništa, tek sam posle imao osećaj da sam bio bolestan, Šta ćeš, ima trenutaka kada se grčim od ushićenja ili ludila ili poricanja, kao grčki prorok na svom tronošcu.

Tada imam veliko prisustvo duha u govoru i govorim kao Arlezijanke, ali osećam se tako slabim sa svim tim…

Moram da kažem to da su susedi posebno dobri prema meni, svi ovde pate bilo od groznice, bilo od halucinacija ili ludila, razumeju se kao ljudi jedne iste porodice. Juče sam išao da ponovo posetim devojku kod koje sam odlazio u svom duševnom rastrojstvu, tamo su mi govorili samo takve stvari, ovde u ovom kraju nema ništa začuđujuće. Ona je zbog toga patila i bila se onesvestila ali je povratila svoj mir. A nju, uostalom, hvale.

Ali da bih ja sebe smatrao sasvim zdravim, ne treba to da radim. Meštani koji su bolesni kao ja svakako mi govore istinu. Čovek može biti star ili mlad, ali uvek će imati trenutke kada gubi glavu. Dakle, ne tražim od tebe da kažeš da mi nije ništa da mi ne bi bilo ništa.

Izvor: Vinsent van Gog, Pisma bratu, prevela Vesna Cekeljić, Stoper Book, Beograd, 2002.

Jutarnji rituali Marsela Prusta

Richard Lindner - Portrait of Marcel Proust

Richard Lindner – Portrait of Marcel Proust

Zamislimo Prusta, još uvek sanjivog, ali umivenog i tek namirisanog jutarnjom pomadom, bademastih očiju i mlečnog tena, kako svojim mekim prstima – na čijim vrhovima se plave uredno manikirani nokti – polako uzima dnevne novine, na njih stavlja prispelu poštu i odlazi do svog radnog stola gde ga čeka jaka jutarnja kafa sa dodatkom mleka. Polako ispijajući prve gutljaje on okreće list za listom, prelazeći pomno preko stranca koje još uvek mirišu na štamparsku boju. Deo jutarnjih rituala mnogih jeste, ili bi trebalo da je: čitanje novina. Prust tu aktivnost nikako nije zanemarivao. Naprotiv, od nje je stvorio kult. Evo odlomaka iz knjige Alena de Botona Kako Prust može promeniti tvoj život koji govore u prilog ovoj temi:

Čitava jedna filozofija, ne samo čitanja, već života, moglo bi se reći da se pomalja iz jedne usputne primedbe Lisjena Dodea koji nam saopštava sledeće:

Novine je čitao sa velikom pažnjom. Ne bi prevideo ni odeljak s kratkim vestima. Kratka vest se, zahvaljujući njegovoj imaginaciji i njegovoj fantaziji, kad je on ispriča, preobraćala u pravi pravcati tragičan ili komičan roman.

Šta je Prust doručkovao? Pre nego što je njegova bolest postala suviše ozbiljna, dve šolje jake kafe sa mlekom, poslužene u srebrenoj džezvi sa utisnutim njegovim inicijalima. Voleo je da njegova kafa bude čvrsto sabijena u filter sa vodom načinjen tako da kroz njega prolazi kap po kap. Takođe, kroasan, koji je njegova služavka donosila iz pekare u kojoj su tačno znali kako treba da bude pripremljen, kao i dvopek namazan puterom, koji bi umočio u kafu pošto pregleda svoju poštu i pročita novine.

Zahvaljujući onom gnusnom i pohotljivom činu koji se zove čitanje novina, zapisao je Prust, sve nesreće i kataklizme koje su se dogodile u svetu tokom poslednja dvadeset četri časa, bitke koje su stajale života pedeset hiljada ljudi, ubistva, užasi, bankrotstva, požari, trovanja, samoubistva, razvodi, nečovečne emocije državnika i glumaca, pretvaraju se za nas, a da nas se čak i ne tiču, u jutarnju zabavu, mešajući se čudesno, na naročito uzbudljiv i okrepljujući način, s preporučenim unošenjem nekoliko gutljaja café au lait.

Tragajući za novinama koje bi čitao u Parizu dvadesetih godina dvadesetog veka, neko bi mogao naleteti na naslov koji glasi L’Intransigeant. Ove novine imale su reputaciju zbog traganja za vestima, velegradskog ogovaranja, opširnog oglašavanja i oštrih uvodnika. Imale su, takođe, običaj da smišljaju velika pitanja i pozivaju slavne Francuze da pošalju svoje odgovore na njih. Konačno, što se vas tiče, šta bi ste vi radili u svojim poslednjim časovima? Rad da sarađuje u novinama, i svakako osoba spremna da pomogne, Prust je poslao sledeći odgovor za L’Intransigeant:

„Ja mislim da bi nam život iznenada izgledao čudesan kad bi nam bilo zaprećeno da umremo kako vi kažete. Samo pomislite koliko je mnogo projekata, putovanja, ljubavnih doživljaja, učenja, koje on – naš život – skriva od nas, učinjeno nevidljivim zbog naše lenjosti koja, sigurna u budućnost, neprestano odlaže sve to.

Ali neka sve ovo preti da postane nemoguće zausvek, kako bi tad opet postalo lepo! Ah! Kad se samo kataklizma ne bi dogodila ovoga trenutka, mi ne bismo propustili da obiđemo nove galerije Luvra, da se bacimo kraj nogu devojke X., da preduzmemo putovanje u Indiju.

Kataklizma se ne događa, mi ne činimo ništa od svega toga zato što se ponovo nalazimo u središtu uobičajenog života, gde nehat umrtvljuje čežnju. Pa ipak, ne bi trebalo da nam bude potrebna kataklizma da bismo voleli život danas. Trebalo bi da bude dovoljno da pomislimo na to da smo ljudska bića i da smrt može doći već ove večeri.“

Citati: Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o jednoj ljubavi)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Arno Breker’s Sculpture (detail)

Trudim se da ponovo uhvatim kolutove dima i sedefaste mehure sapunice, kao u dečijoj igri. Ali lako je zaboraviti… Toliko je stvari prošlo od tih laganih ljubavi da im bez sumnje potcenjujem slast; a naročito rado poričem da sam ikad zbog njih patio. Međutim, od svih tih ljubavnica bila je bar jedna koju sam slatko voleo. Bila je tananija i čvršća, nežnija i tvrđa od ostalih; njen vitki, obli stas podsećao je na trsku. Uvek sam uživao u lepoti kose, tom svilastom i talasastom delu tela, ali kose većine naših žena su kule, lavirinti, čamci ili zmijska klupčad. Njena kosa je pristajala da bude ono što ja volim: grozd u doba berbe ili ptičije krilo. Ležeći na leđima, oslanjajući svoju gordu glavicu na mene, pričala mi je o svojim ljubavima sa izvanrednom bestidnošću. Voleo sam njen bes i njenu ravnodušnost u zadovoljstvu, njen probirački ukus i žestinu sa kojom je razdirala dušu. Znao sam da je imala ljubavnike. Na tuceta. Više im nije znala broja; ja sam bio jedan od saučesnika koji ne zahtevaju vernost. Zaljubila se u igrača po imenu Batil, tako lepog da su sve ludosti unapred bile opravdane. Grcala je njegovo ime u mom naručju; moje odobravanje vraćalo joj je hrabrost. U drugim trenutcima mnogo smo se smejali zajedno. Umrla je mlada, na jednom nezdravom ostrvu, kuda ju je prognala porodica posle razvoda koji je izazvao skandal. Milo mi je zbog nje, jer se plašila starenja, ali tako nešto ne osetimo za one koje smo zaista voleli. Trebalo joj je strašno mnogo novca! Jednog dana mi zatraži da joj pozajmim 100.000 sestercija. Doneo sam joj ih sutradan! Ona sede na zemlju, sitnog lica, čistih crta, kao u devojčice koja se igra piljaka, prosu kesu na ploče poda i poče da deli blistavi brežuljak na gomilice. Znao sam da za nju, kao i za sve nas rasipnike, ti zlatnici nisu teturavi novci sa likom Cezara, već čarobna materija, lična moneta neke himere sa žigom igrača Batila. Ja više nisam postojao. Bila je sama. Skoro ružna, nabirajući čelo sa ljupkom ravnodušnošću prema sopstvenoj lepoti, računala je i preračunavala na prste, sa izrazom đačeta, teške zbirove. Nikad me nije u tolikoj meri očarala.

Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović.