Маргерит Јурсенар: „Хадријанови мемоари“ (одломак о једној љубави)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Скулптура: Арно Брекер (детаљ)

Трудим се да поново ухватим колутове дима и седефасте мехуре сапунице, као у дечијој игри. Али лако је заборавити… Толико је ствари прошло од тих лаганих љубави да им без сумње потцењујем сласт; а нарочито радо поричем да сам икад због њих патио. Међутим, од свих тих љубавница била је бар једна коју сам слатко волео. Била је тананија и чвршћа, нежнија и тврђа од осталих; њен витки, обли стас подсећао је на трску. Увек сам уживао у лепоти косе, том свиластом и таласастом делу тела, али косе већине наших жена су куле, лавиринти, чамци или змијска клупчад. Њена коса је пристајала да буде оно што ја волим: грозд у доба бербе или птичије крило. Лежећи на леђима, ослањајући своју горду главицу на мене, причала ми је о својим љубавима са изванредном бестидношћу. Волео сам њен бес и њену равнодушност у задовољству, њен пробирачки укус и жестину са којом је раздирала душу. Знао сам да је имала љубавнике. На туцета. Више им није знала броја; ја сам био један од саучесника који не захтевају верност. Заљубила се у играча по имену Батил, тако лепог да су све лудости унапред биле оправдане. Грцала је његово име у мом наручју; моје одобравање враћало јој је храброст. У другим тренутцима много смо се смејали заједно. Умрла је млада, на једном нездравом острву, куда ју је прогнала породица после развода који је изазвао скандал. Мило ми је због ње, јер се плашила старења, али тако нешто не осетимо за оне које смо заиста волели. Требало јој је страшно много новца! Једног дана ми затражи да јој позајмим 100.000 сестерција. Донео сам јој их сутрадан! Она седе на земљу, ситног лица, чистих црта, као у девојчице која се игра пиљака, просу кесу на плоче пода и поче да дели блистави брежуљак на гомилице. Знао сам да за њу, као и за све нас расипнике, ти златници нису тетурави новци са ликом Цезара, већ чаробна материја, лична монета неке химере са жигом играча Батила. Ја више нисам постојао. Била је сама. Скоро ружна, набирајући чело са љупком равнодушношћу према сопственој лепоти, рачунала је и прерачунавала на прсте, са изразом ђачета, тешке збирове. Никад ме није у толикој мери очарала.

Маргерит Јурсенар, Хадријанови мемоари, превела Иванка Павловић.