Анри Картије-Бресон: Фотографија као „Да, да, да!“

Фотографски апарат за мене представља свеску за скицирање, инструмент интуиције и спонтаности, господара времена који, у визуелном смислу, истовремено поставља питања и одлучује.

Анри Картије-Бресон рођен је у Француској 1908. године. Сматра се једним од родоначелника такозване „уличне фотографије“. Познат је и по истицању „одлучујућег тренутка“ у процесу настајања фотографије и по томе што је на документаристички, подједнако колико и на хумористички начин предочавао људске поступке, тренутне радње, реакције или догађања, на свим континентима, у многобројним земљама. За његову књигу, серију фотографија под називом „Европљани“ сликар Анри Матис је илустровао насловну страну.

Бресон се испрва бавио сликарством, а захваљујући гувернанти из Енглеске, заинтересовао се за енглески језик, као и за класичну музику, поезију Лотреамона и Малармеа. Једну годину проводи на Кембриџу где студира сликарство и књижевност и где доживљава емотивни неуспох после кога одлази у Африку, инспирисан Конрадовим романом Срце таме. По повратку у Европу почиње дружење са припадницима надреалистичког покрета али убрзо одлучује да се посвети искључиво фотографији, нарочито охрабрен призорима које је усликао у Африци, нарочито фотографија на којој су три дечака на обали језера Тангањика.

Бресон је живео авантуристички, често је путовао, упознавао различите људе, присуствовао многим историјским догађајима, како пре Другог светског рата, тако и током њега, и после њега. Управо је такав начин живота условио његове фотографије, призоре и ликове на њима. По завршетку рата, Бресон, са још неколико других фотографа, оснива Магнум Пхотос. Често одлази у Азију, Кину, Индију, земље Индонезије, тек ослобођене холандске колонијалне власти. Циљ Магнума је био да се осети „пулс времена“ у коме се живи и то је њиховим фотографима пошло за руком.

Бресон је своју прву изложбу у Паризу имао 1955. године. Нјегова прва књига звала се „Одлучујући тренутак“. Објављена је 1952. године чији предговор Бресон допуњује једним одговором, датим у интервјуу 1957. године, у коме објашњава своју поетику:

Фотографија није као сликарство. Када фотографишете креативност траје једну секунду. Ваше око мора да види композицију или израз који живот нуди, и ви морате знати, захваљујући интуицији, када да притиснете дугме на фото-апарату. Тај моменат је за фотографа креативни моменат. Уколико га пропустите тада, онда је заувек је изгубљен.

Око 1970. године, после више од тридесет година бављења фотографијом, Бресон је престао да фотографише. За њега свет није имао границе јер људско искуство није имало границе. Испоставило се да је свуда блиско, да је свуда слично. Видео је Шпански грађански рат, ослобођење Париза 1944, студентске протесте 1968, Гандијево убиство и сахрану, детаље Кинеске културне револуције, пад Берлинског зида, пустиње Египта и, најважније, свакодневне догађаје, било да су на неком грчком острву или у Риму или у Паризу или у Москви. Лјуди, њихове реакције и емоције, то је била водећа Бресонова инспирација. Фотографисао је, такође, водеће уметнике свога доба: Камија, Пикаса, Колет, Ђакометија, Паунда. Умро је у деведесет шестој години живота.