Силвија Плат чита песме из збирке „Аријел“

Sylvia Plath

Силвија Плат

Збирка Аријел америчке песникиње Силвије Плат објављена је 1965. године, две године после песникињине смрти. Тридесетог октобра 1960. године, три дана после свог тридесетог рођендана, Силвија Плат читала је песме које су тонски забележене оним редоследом по коме се појављују у збирци.

Поред романа Стаклено звоно (1963), Силвија Плат написала је и две збирке поезије, Колос (1960) и Аријел (1965). Такође, сачувана су и објављена њена писма, као и дневници. О њој је објављено и мноштво књига чије су теме њена приватна ситуација, њена личност, њено дело.

Љиљана Ђурђић, преводилац Силвије Плат на српски језик, у тексту Силвија Плат – Суперстар, написала је следеће:

Пре свог спектакуларног „раног одласка“ Силвија Плат није била непозната песникиња, али не и неко на кога ће пасти опклада за песника века. Једна збирка поезије, „Колос“, и аутобиографски роман „Стаклено звоно“, објављен пред саму смрт под именом Викторија Лука, нису били довољни да јој обезбеде књижевни рејтинг који је у том тренутку већ уживао њен муж, енглески песник Тед Хјуз. Нјен успон почиње после њене смрти и представља неку врсту литерарног ускрснућа не тако честог у историји књижевности.

Више него књижевни, Силвија Плат данас представља социолошки феномен који је лако објашњив у оквирима филма, поп музике и других медија али не и у књижевности. Књижевне звезде које трају су реткост, да би се то постигло морају се задовољити барем четири услова: стварно медијски прихватљиво биће, стварни дар, лична трагедија и жеља да се она учини јавним добром, и коначно, спремност да се за све то умре. Силвија Плат је испунила све услове, исписавши у грозници својих последњих дана своје литерарно завештање, збирку поезије „Аријел“, које ће јој, уз помоћ Теда Хјуза, средишње фигуре њене поезије и вештог књижевног агента лично заинтересованог за целу ствар, обезбедити вечност и славу за којом је тако жудела у свом кратком животу.

Извор: Силвија Плат, Рани одлазак. Изабране песме, превела Љиљана Ђурђић, Паидеиа, Београд, 2010.