Џејмс Џојс: „Портрет уметника у младости“ (неколико одломака)

James Joyce

Џејмс Џојс

У доброј прози све мора бити подвучено, сматрао је Фридрих Шлегел. Џојсов роман о уметнику, његовом сазревању, суочавању, самоспознаји, уз Манову новелу Тонио Крегер, стоји као један од највиших лирских достигнућа прозе у 20. веку. У наставку следи неколико одломака из романа Портрет уметника у младости. У питању су неке од епифанија, карактеристичних за Џојсово стваралаштво.

*

Очни капци су му дрхтали као да су осећали бесконачна циклична кретања земље и њених сателита, дрхтали као да су осетили чудесну светлост неког новог света. Душа му је тонула у неки нови свет, чудесан, нејасан, неизвестан као под морем, свет којим су пролазиле неке магловите прилике и бића. Свет, треперење или цвет? Треперећи и дршћући, дршћући и откривајући се, светлост која је свитала, цвет који се отварао распростирали су се, бескрајно се понављајући, зарудевши гримизно, развивши се и избледевши у најблеђе ружичасто, лист за листом и талас светлости за таласом светлости, плавећи сва небеса својим нежним сјајем, и сваки сјај био је дубљи од другог.

Једна девојка стајала је пред њим усред потока, сама и тиха, гледајући ка пучини. Изгледало је као да се она чаролијом претворила у чудну и дивну морску птицу. Нјене дуге нежне наге ноге витке као у ждрала и беле сем на месту где је један смарагдно зелени трак морске траве стајао као белег на кожи. Њена бедра, обла, боје благе као слонова кост, била су обнажена готово до бокова, где су беле ресе њених гаћица биле меке као бело паперје. Њена сукња плава попут шкриљаца била јој је смело заврнута за појас и страга је личила на реп голубице. Прса су јој била као птичја, нежна и мала, мала и нежна као груди какве голубице тамног перја. Али њена дуга плава коса била је девојачка: и девојачко је било и њено лице дирнуто чудом смртне лепоте.

Била је сама и тиха, гледала је у пучину; и кад је осетила његово присуство и обожавање у његовим очима, окрену своје очи према њему, мирно подносећи његов поглед, без стида или разузданости. Дуго, дуго је подносила његов поглед, а онда је мирно спустила своје очи са његових и упрла их у поток, благо брчкајући својим стопалом по води..

Боже небески! закликта Стивенова душа, дајући одушка профаној радости…

Пред њим се појавио разуздани анђео, анђео смртне младости и лепоте, посланих дивних дворова живота, да му у тренутку екстазе отвори врата свих путева греха и славе. Даље и даље и даље и даље!

Сам је. Предан забораву, срећан и близу разузданог срца живота. Сам и млад и својевољан, и разузданог срца, и усред пустињског помамног ваздуха и сланих вода и наноса морских шкољки, и морске траве, и сиве сунчеве светлости што се пробија кроз измаглицу…

Њено рађање је споро и мрачно, тајанственије од рођења тела. Када се душа једног човека роди у овој земљи, на њу бацају мреже да би је задржали да не узлети. Говориш ми о националности, језику, вери. Ја ћу покушати да у лету мимоиђем те мреже.

Да пронађеш начин живота или уметности у коме би се твој дух могао потпуно слободно изразити. Слобода! Али ти још ниси довољно слободан да би починио светогрђе.

Нејасне речи за нејасну емоцију. Да ли би она то волела? Мислим да би.

Извор: Џејмс Џојс, Портрет уметника у младости, превео Петар Ћурчија.