Жорж де ла Тур и Франц Шуберт: Девојка и Смрт

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Жорж де ла Тур, „Марија Магдалена“, 1640.

hksa

Жорж де ла Тур, „Марија Магдалена“, 1850.

Јер сад видимо као у огледалу, као у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бејах познат. (1 Кор. 13. 12)

Два платна француског сликара Жоржа де ла Тура и концерт за гудачки квартет аустријског композитора Франца Шуберта, упркос вишевековној разлици, као и одликама које им законитости њихових уметности намећу, спаја заједничка тема: долазак Смрти по младу Девојку. Током средњевековних и ренесансних приказа Смрти која у обличју костура обавија похотним рукама младо тело Девојке која се огледа, дивећи се својој лепоти, тренутак препознавања два учесника био је очигледан. Посматрача на ликовном приказу ништа није могло изненадити, навикнутог на иконолошки код који је имао две етичке поруке. Прва: vanitas, или таштина, сујета, празнина, таштина празнине, празнина таштине, очигледна у чину огледања и самодивљења, смртни је грех. Друга је, пак, гласила: memento mori.

Временом, уметници су правили одступе од уобичајених приказа сусрета и традицију учвршћивали односно настављали тако што су од ње правили одступ. Натурализам нема застрашујућу функцију баш зато што је експлицитан и очигледан. Поруке ранијих слика биле су недвосмислене. Долазак Смрти замењен је контемплацијом о истој или истом (смрт је именица женског рода у српском језику али је Смрт у традицији персонификована као мушкарац) која је у делима барокних мајстора суптилније представљена кроз приказ мртвачке главе над којом Девојка размишља. Над смрћу, окружена предметима као што су крст, бич, огледало, свећа и књигама, контемплира хришћанска светица Марија Магдалена коју препознајемо по пуштеној коси и откривеном рамену. У питању је библијска блудница из Магдале, једна од највернијих Христових следбеница.

Две слике као да имају наративни след, као да су два кадра који, смењујући један другог, откривају поступан процес спознаје и прихватања. На првој слици Маријин поглед уперен је у неодређену тачку. Пламен свеће, упадљив, који читавој слици даје особиту атмосферу, не скреће јој пажњу, иако има функцију елемента који дозива. Она једном руком придржава лобању која јој је на бутинама (Магдалени су ноге откривене, као и део недара), друга рука јој је на образу, што је у традицији била поза меланхолика и оних који контемплирају над судбином или неминовностима које их очекују.

На другој слици, својеврсном наставку, руке су спојене и у положају молитве, дозивајући пламен као да је учинио своје: Магдалена је подигла главу и поглед уперила ка огледалу, које је заменило књиге са прве слике, у коме се једино огледа свећњак пред њом, али не и њено лице. Такође, њена кошуља је подигнута до рамена и сада их прекрива, бич је замењен бисерном огрлицом која лежи положена на столу, тик испред огледала. Магдалена и даље лобању држи на коленима, сукња јој је прекрила доњи део ногу. Спознаја или пак тајна скрива се негде на хоризонту танког врха пламена свеће, или пак иза огледала. Магдалену као да је неко прекинуо у часу контемплације покуцавши на њена врата. Она, изненађена, диже поглед и поглед упире га ономе ко улази, ка госту о коме ми једино можемо, баш као Марија Магдалена над лобањом, да размишљамо, остављени у недоумици и ишчекивању.

Не знамо у каквом је расположењу био и шта је инспирисало сликара за ову тему еротизације смрти, подједнако колико и меланхоличног градирања мудрости захваљујући запитаношћу над смислом, вером, грехом и искупљењем, али знамо да је директан повод за настанак ове композиције Францу Шуберту било сазнање да ће ускоро умрети услед прогресивног развоја сифилиса од кога је боловао. И као што у Петој Бетовеновој симфонији куцање судбине, још једног госта, на човекова врата има незабораван звук, тако и прве ноте Шубертовог дела јесу у истој функцији. Шуберт је пошао од традиционалног мотива који је романтизам пригрлио, а то је, језиком психоанализе речено, међусобна борба, условљеност и неодвојивост Ероса и Танатоса, Живота и Уништења, Љубави и Смрти, и дао му обрис свог искуства, лишивши га, рекло би се, очигледних религиозних конотација.

ФРАНЦ ШУБЕРТ: ГУДАЧКИ КВАРТЕТ БР. 14 У ДЕ-МОЛУ