Огледала: Хорхе Луис Борхес и Рене Магрит

Недавно сам наишла на овај документарни филм и одлучила да је посредством њега представљање уметника, за почетак, довољно. Већ у првим минутима филма – делом биографије, делом критичког осврта, делом глорификације – нараторка напомиње да је Хорхе Луис Борхес као дете имао велики страх од огледала јер је мислио да у тренутку огледања неће видети своје већ туђе лице. Није речено да га неће препознати, већ да га неће видети. Нажалост, страх се обистинио много година касније када је пишчево, од оца наслеђено прогресивно слепило, запосело и његове очи.

Пишчеве очи биле су огледало које је временом губило моћ рефлексије што је допринело да он, у једном тренутку, ако не туђи, а оно не успе да угледа сопствени лик. Такође, слепило га је уверило да су очи, баш као и назив једне слике Рене Магрита – лажно огледало. Ови закључци вратили су ме двема темама. Првој: белгијском сликару Магриту и његовим опсесивним испитивањем могућности спознаје стварности а, затим, и митолошком предлошку који сваки велики уметник има уграђеног у сопствену судбину.

Ако је импресионизам термин који се првенствено односи на сликарство, а у међувремену је транспонован на одређена дела књижевности, тако бисмо могли, свесни условности сваке категоризације и термина у области уметности, да сликарству Рене Магрита, за тренутак, доделимо позицију међу уметницима магијског реализма (појам који се везује за латино-америчку књижевност друге половина 20. века). Магрит није некохерентан, његов „наративни ток“ је дискурзиван, његове слике су чулно опипљиве и конкретне али су „решења“ (да, слике су налик ребусима, загонеткама, укрштеним речима) крајње зачудна и, често, бизарна.

Не говорим да је то случај са Борхесовом есејистичком фикцијом, за коју сматрам да је нисам на најбољи начин разумела, у ствари – мислим да је нисам разумела уопште када сам ју први пут читала. Но, елемент разумевања дела нема везе са естетском компонентом чији је магнет далеко прилвачнији и који често у потпуности својом снагом превазуђе моменат разумевања као рационалног рашчлањења делова како би се разумела целина. Али, вратимо се Магриту и откријмо зашто ме је Борхесово слепило, као и мотив огледала, подсетио на следеће слике Рене Магрита.

René Magritte - The False Mirror, 1935.

Рене Магрит, „Лажно огледало“, 1935.

René Magritte - Not To Be Reproduced (Portrait of Edward James), 1937.

Рене Магрит, „Портрет Едварда Џејмса“, 1937.

Уметници у фокусу били су савременици – Магрит је рођен 1898, а Борхес, баш кад и Набоков, 1899. године. Прву слику, „Лажно огледало“, Магрит ствара 1935. Тридесетих година у Буенос Аиресу, свом родном граду, Борхес пише и активно учествује у литерарном животу Аргентине. Слику „Лажно огледало“, на којој је приказано велико око, а у чијем средишту су облаци, први пут сам видела, не случајно, на страницама средњошколске књиге за филозофију које су се односиле на британске емпиристе. Може ли се чулима спознати свет, каква је разлика и релација при гносеолошким процесима између чула, разума и ума? Сва та питања некако су ми се касније наметала, без очекивања конкретног и коначног одговора, и када бих се сусретала са Магритовом и Борхесовом уметношћу. Око, испоставља се, јесте, не лажно, већ потпуно неадекватно огледало које, у Борхесовом случају, враћа на тему проклетства уметника који носи бреме својеврсног митског обрасца. Бетовен је био композитор и, истовремено, потпуно глув. Борхес, писац који је волео да себе првенствено назива читаоцем и, истовремено, слеп. Дакле, око је у случају аргентинског писца свакако било лажно огледало али, истовремено, неопходно. Он је, као и многи писци, превасходно био читалац. Огромно читалачко искуство било је одлучујући фактор за његову уметност.

Другу Магритову слику, ону која са леђа приказује Едварда Џејмса, британског песника и покровитеља надреалиста, који у огледалу не види свој лик, већ своја леђа, можемо упоредити са страхом младог Борхеса да неће угледати свој лик у огледалу. Према Магриту, који самом сликом реферира на Поово дело „Авантуре Гордона Пима“ (уочити наслов књиге поред огледала), појединац неће угледати туђи лик у огледалу већ, заправо, неће угледати свој. Огледало, још једно око, изневериће као инструмент (само)спознаје. Не зато што је истина о себи или свету, очекивана посредством огледала, могућност за релативизацију, већ зато што је истина овде увучена у један специфичан контекст – контекст уметности. Само огледало, појединац који се огледа у њему, јесте метафора уметности и фикције. То је релација коју сам желела да успоставим између ова два уметника не пружајући конкретно решење. Аналогија је моја, курзив је мој, да цитирам Нину Берберову. Оно подвучено, уочено као могућност за поређење искључиво је моја маштарија која у критици, том најлажнијем огледалу, налик венецијанским опсенама Е. Т. А. Хофмана, најбескрупулозније заводи.

Jorge Luis Borges in 1921 at age 22

Хорхе Луис Борхес 1921.

René Magritte, 1914. (at the age of 16)

Рене Магрит 1914.