Ернесто Сабато: „Тунел“ (два одломка)

Unknown

Фотографија: Стив Шапиро

Провела сам три чудна дана: море, обала, путеви, све ме је то подсећало на друга времена. Не само слике него и гласови, вика и дуга тишина из оних дана. Чудно је то, али живот је стварање будућих сећања; овог тренутка овде уз море знам да припремам танана осећања која ће ми једног дана донести меланхолију и очај.

Ту је море вечито и бесно. Мој некадашњи јецај не служи ничему; исто тако не служе ничему ни моја чекања на пустој обали док упорно гледам у море. Да ли си одгонетнуо и насликао ово моје сећање, или си сликао сећања многих бића као што смо ти и ја?

А сад се намеће твој лик: ти си између мора и мене. Моје очи сусрећу твоје. Миран си, мало тужан, гледаш ме као да тражиш помоћ.

Марија

*

А то је било као да смо обоје живели у паралелним пролазима или тунелима не знајући да идемо једно поред другог, као сличне душе у слично време, да се нађемо на крају ових пролаза пред једном сценом коју сам ја насликао као шифру намењену само њој, као тајно наговештење да сам ја већ био ту и да су се пролази коначно сјединили и да је дошао час сусрета.

Час сусрета је дошао! Али, да ли су се пролази стварно сјединили и наше душе спојиле? Какве ли моје глупе илузије у свему томе? Не, пролази су и даље били паралелни као и раније, мада је зид који их је растављао био као неки стаклени зид, а ја сам могао видети Марију као неку ћутљиву фигуру коју нисам могао дотаћи… Не, чак ни тај зид није увек био такав: покаткад је опет био од црног камена, и ја нисам знао шта се догађа са његове друге стране, шта је било са њим у тим анонимним интервалима, какви су се чудни догађаји дешавали; и чак сам мислио да се њено лице у тим тренутцима мењало, и да га је нека подругљива гримаса деформисала, и да је можда било измењених осмеха са другим, и да је цела прича о пролазима била једна моја смешна измишљотина или уверење, и да је, у сваком случају, био само један тунел, мрачан и усамљен: мој тунел, тунел у коме је протекло моје детињство, моја младост, цео мој живот. А на једном од оних прозирних делова каменог зида видео сам ту девојку и наивно сам веровао да је ишла другим тунелом, паралелним са мојим, када је у ствари припадала широком свету, свету без граница, оних који не живе у тунелима…

Ернесто Сабато, Тунел, превела Рајна Ђурђев.