Фотографије Вирџиније Вулф и прерафаелитске музе

Краљица: Авај, мила моја девојко, шта значи та песма?

Кататонија је дефинисана као једна од могућих манифестација менталног обољења које се зове шизофренија. Покрети оболелог су спори, говор неорганизован, реакције на спољашње појаве абнормалне, оболели често понавља оно што други учине или кажу. Једна врста одсутности, заумност, јуродивост присутна је на лицима оболелих. Особе оболеле од кататоније, или особе са сличним симптомима, биле су инспиративно полазиште за уметнике, од Шелија и Едгара Алана Поа до француских симболиста и енглеских уметника који су себе називали прерафаелитима.

Енглеској књижевници Вирџинији Вулф кататонија није дијагностификована али посмтрајући њене фотографије, начињене док је уметница била у двадесетим годинама, извесна визуелна сличност се наметнула са естетиком прерафаелитских муза које често делују одсутно, пасивно и еротизовано у болу. Повијен врат, неодређен поглед, склупчаност тела – све те те физичке особине поседовале су и музе прерафаелита, међу којима је најпознатија била Елизабет Сидал, Росетијева драга која је умрла млада и са којом су у ковчег положене и Росетијеве песме (поовски моменат десио се неколико година касније када је Елизабет морала бити откопана да би сликар – који је истовремено био и песник – узео своје рукописе натраг из гроба).

Сара Бернар, „Офелија“, 1880.

Аналогије су битне када мислимо о уметности. Овај текст је мини аналогија првенствено утемељена на визуелној сличности Вирџиније Вулф и прерафаелитских муза. Дезинтеграција, којој елемент воде највише доприноси, чест је мотив енглеских сликара а пресуђујући у животу Вирџиније Вулф која је одлучила да га у води оконча. Милеова Офелија (сликару је исто позирала Елизабет Сидал) јесте познат покушај визуелизације Шекспирове Офелије њеног страдања. У исто време када и Миле, Сара Бернар је извајала своју верзију Офелије. Офелију која, налик Федри, изгара у страсти, лудилу и патњи, налик Венери рађајући се и обнављајући у води у коју је упала.

Офелија: Ево рузмарина, то је за успомену.
Молим те, драги, сећај ме се ти.
Ево дана и ноћи за љубавне мисли.

Лаерт: Смисао у лудилу! Мисли и сећање згодно спојени.

Прозрачно, бестежинско тело плута површином воде а таквим се чини и свест портретисаних прерафаелитских муза. Присуствујемо флуидности облика који сугеришу флуидност имагинације и флуидност рукописа саме Вирџиније Вулф, жене са најсимболичнијим именом у историји књижевности. Њен роман Таласи (рукопис сваке особе подсећа на таласе а снага садржаја тог рукописа може бити снага воде и морске струје која таласе покреће) слави непосредно и интуитивно запажање, луцидно поређење свакодневних појава и предмета, утисака које евоцирају. Мисли, таласи унутрашње динамике, мисли, морска струја индивидуалности и снаге имагинације, пуне су алузивности. Но, и у случају сликара, и у случају Вирџиније Вулф, флуидни токови ирационалног, налик алхемијском процесу, прешли су у друго агрегатно стање и постали су предмети чврстих контура – уметничка дела.

Вирџинија Вулф је и сама фотографисала и писала о фотографији а неки од њених фотографа били су Џорџ Чалс Бересфорд, Ман Реј, Жизела Фројнд, Отолин Морел, Барбара Страхеј, и други.

Цитати: Вилијам Шекспир, Хамлет, превели Живојин Симић и Сима Пандуровић

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A