Фотографије Вирџиније Вулф и прерафаелитске музе

Virginia Woolf at 14 years old, 1896.

Вирџинија Вулф 1896. године

Virginia Woolf and her sister, Vanessa, 1896.

Вирџинија Вулф са сестром Ванесом 1896. године

Virginia Woolf with her brother Adrian, 1900.

Вирџинија Вулф са братом Адриеном 1900. године

Virginia Woolf

Вирџинија Вулф

Кататонија је дефинисана као једна од могућих манифестација менталног обољења које се зове шизофренија. Покрети оболелог су спори, говор неорганизован, реакције на спољашње појаве абнормалне, оболели често понавља оно што други учине или кажу. Једна врста одсутности, заумност, јуродивост присутна је на лицима оболелих. Особе оболеле од кататоније, или особе са сличним симптомима, биле су инспиративно полазиште за уметнике, од Шелија и Едгара Алана Поа, француских симболиста до енглеских уметника који су себе називали прерафаелитима.

Енглеској књижевници Вирџинији Вулф кататонија није дијагностификована али посмтрајући њене фотографије, начињене док је уметница била у двадесетим годинама, извесна визуелна сличност се наметнула. Повијен врат, неодређен поглед, склупчаност тела, млитавост – све те те физичке особине поседовале су и музе прерафаелита, међу којима је најпознатија била Елизабет Сидал, Росетијева драга која је умрла млада и са којом су у ковчег положене и Росетијеве песме (поовски моменат десио се неколико година касније када је Елизабет морала бити откопана да би сликар – који је истовремено био и песник – узео своје рукописе натраг из гроба).

Аналогије су битне када мислимо о уметности. Овај текст је мини аналогија првенствено утемељена на визуелној сличности Вирџиније Вулф и прерафаелитских муза. Прво сам читала Камил Паљу а, затим, и одгледала филм Кена Расела о Росетију. Дезинтеграција, којој највише доприноси елемент воде, чест је мотив енглеских сликара а пресуђујући у животу Вирџиније Вулф која је одлучила да га у води оконча. Прозрачно, бестежинско тело плута површином воде а таквим се чини и свест портретисаних муза. Присуствујемо флуидности облика који сугеришу флуидност имагинације. Но, и у случају сликара, и у случају Вирџиније Вулф, флуидни токови ирационалног, налик алхемијском процесу, прешли су у друго агрегатно стање и постали су предмети чврстих контура: уметничка дела.

John Everett Millais, Ophelia, 1851-52.

Џон Еверет Миле, „Офелија“, 1852.

John Everett Millais, Ophelia, 1851-52, detail

Џон Еверет Миле, „Офелија“, 1852. (детаљ)