Dokumentarni film Alena Renea o Francuskoj nacionalnoj biblioteci

Dokumentarni film Alena Renea o Francuskoj nacionalnoj biblioteci može biti polazište za preispitivanje sopstvene kulture, njene istorije, njenog sadašnjeg stanja, njenih dometa. Nekoliko dana pre nego što sam odgledala Reneov dokumentarni film prolazila sam Kosančićevim vencem.

Oh, kako je to beskrajno dosadno, naivno kao pejsaž nekog zakasnelog impresioniste, prošetati Kosančićevim vencem jednog nedeljnog jutra. Naspram ruševina nekadašnje Narodne biblioteke Srbije teče Sava. Na drugoj strani njene obale nalazi se još jedna ruševina – Muzej moderne umetnosti. Zatvorena zgrada, nema, bez izložbi koje bi građanima pružile mogućnost da poveruju u svoju zemlju.

U blizini je Čubrina ulica kojom sam prolazila često nedeljom ujutru, vrlo rano, recimo oko pola sedam. Jednom, bio je maj, ulica je bila potpuno tiha. Oba krila prozora stana u prizemlju bila su širom otvorena, na daskama cveće, kroz belu zavesu probijali su se zvuci Betovenove Devete simfonije, odzvanjali su horski Šilerovi stihovi iz Ode radosti (taj stav je himna Evropske unije) čiji bi slobodan prevod početnih stihova glasio: „Prijatelji, ne ove note. Hajde da zasviramo nešto radosnije“.

To su uglavnom impresionistički i asocijativni utisci kada mislim o Reneovom filmu. Radosti i ljubavi ka Šilerovoj i Betovenovoj ideji – ideji – da će svi ljudi braća biti ima u meni, ali uglavnom kada gledam u knjige na polici moje lične biblioteke. Ja verujem u ideje nemačkog prosvetiteljstva. Ne znam samo da li drugi veruju u njih i da li su one ikada bile nešto više od ideje. A ideje su, to nas je Platon naučio, jedina i prava Istina.