Бити глув и бити генијалан: Франсиско Гоја и Лудвиг ван Бетовен

Francisco Jose de Goya y Lucientes - Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Франсиско Гоја, „Аутопортрет са доктором Ариетом“, 1820.

На које личности прво помислимо када кажемо 19. век? – Наполеон. Достојевски. На који облик друштвеног догађаја? – На револуцију.

Скици за портрет 19. века придружујемо још два значајна потеза односно уметника: шпанског сликара Франсиска Гоју и немачког композитора Лудвига ван Бетовена. Обојица су својом уметношћу проширила границе које су им временом и местом рођења дате, стварајући дела која значењем и симболиком поседују ореол универзалности. Гоја и Бетовен једини су уметници, мени познати, да су истовремено били генијални и глуви.

У којој мери болест обликује моћ имагинације? Тумачења уметничког дела и закључци који из њих произилазе нису условљени лекарским картонима уметника али би критика и у те библиотеке понекад требало да провири. Дела који су произишла из умова ових људи, нарочито током болести, дела су која, не само што су добро представила 19. век, већ су срж свих векова борби, патњи и идеала представила на универзалан и револуционаран начин.

Начини на који су уметници постали глуви потпуно су другачији. Бетовен је током живота постепено глувео. Први симптоми болести појавили су се када је имао 28 година. Када је стварао нека од својих најпознатијих дела био потпуно неосетан на звукове спољашњег света и иронија богова у његовом случају достигла је врхунац представљајући нам на позорници глувог музичара. Гоја је током већег дела живота био потпно здрав све док једном није изгубио свест. Када ју је повратио око себе је видео облике и појаве које није могао да чује. Његова свест, без икакве најаве, суочила се са стравичним шоком.

На Бетовеновим портретима видимо строгост као последицу менталног и душевног мучења. Гојин аутопортрет не одаје строгост, он одаје другу врсту емоције услед мучења душе: стравично безнађе, патњу. То није аутопортрет уметника, то је аутопортрет болесног човека. Довољан је наш поглед на његову леву руку којом грчевито придржава прекривач, дезинтегрисано и измучено лице, шкољку тела без душе, отоворена уста која нису отворена да би у њих доктор унео капи воде већ су тунел кроз који глас немоћно вапи за помоћ. Ту су и авети. Наказе у позадини, неке сажаљиве, које оболелом држе палчеве да преживи напад како би могле наставити да га муче, неке које се кезе, сподобе ружне као Христова пратња која му се ругала док се са крстом пео на Голготу.

Две изложбе које сам недавно посетила вратиле су ме Гоји. Прва је „Ужаси рата“, серија капричоса, која је била организована у Темишвару. Друга је изложба слика Владимира Величковића у галерији САНУ. Кошмарне визије, рат, уверење да је Хобсова вучија теорија тачна, садизам, агресија, изругивања, мучења, везују ова два уметника који су, што по палети, што по мотивима у одређеним сегментима врло слични.

Бетовен и Гоја личну драму преобликовали су у уметност. Те визије, подједнако снажне, и даље инспиришу да се о њима мисли и да се упоређују. Кроз поређења, кроз аналогије, може се успоставити и јасније одредити дух доба, подједнако њиховог и нашег. Они су и наши савременици. Зато су нам значајни. Кораци љубитеља Гојиног сликарства одзвањају музејским собама исто као што и тактови Бетовенове музике одзвањају концертним салама широм света. Али, оно што, чини се, најгласније одзвања јесу гласови ова два уметника који, и даље, воде дијалог у паклу.