Vladimir Nabokov: Pismo Veri

Vladimir Nabokov, Berlin, 1925, Photographer unknown

Vladimir Nabokov u Berlinu 1925. godine

Kako da ti objasnim, srećo moja, zlato moje, predivna srećo, koliko sam ja ceo tvoj – sa svim svojim uspomenama, stihovima, zanosima, unutrašnjim vihorima? Da ti objasnim da ne mogu da se prisetim bez žaljenja – tako snažnog! – da je, eto, nismo zajedno proživeli, pa neka je ona i ono naličje, ono neizrecivo – a ne tamo neki jednostavan zalazak, na okretnici puta – razumeš li, srećo moja?

I znam: ne umem ništa da ti iskažem rečima – a preko telefona – sve ispada tada užasno ružno. Zato što sa tobom moram da govorim – neobično je, kako na primer kažu, sa ljudima kojih odavno nema, razumeš li, u značenju čistote i lakoće i duševne preciznosti – A ja užasno je patauge. Međutim, tebe je moguće povrediti ružnim deminutivom – jer si čitava tako osetljivo zvučna – poput morske vode, lepotice moja.

Kunem se – i mrlja od mastila nema nikakve veze sa tim – kunem se svime što mi je dragoceno, svim onim u šta verujem – kunem se da tako kako tebe volim nikad nisam voleo – sa takvom nežnošću – do suza – i sa takvim svetlim osećajem. Na ovom listiku, ljubvavi moja, počeo sam nekako (Tvoje lice je između) da ti pišem stihove i evo, ostade veoma nezgodan repić – spotakao sam se. A drugog papira nemam. I najviše od svega želim da ti budeš srećna, i čini mi se da bih ja mogao tu sreću da ti dam – jednostavnu sreću, sunčanu – i ne sasvim običnu.

I moraš da mi oprostiš moju sitničavost – to, što ja sa gađenjem razmišljam o tome, kako ću – practicallu – sutra slati ovo pismo – a zajedno sa njim spreman sam da ti dam svu svoju krv, ako bi bilo potrebno – teško je to objasniti – zvuči banalno – ali nije tako. Evo, reći ću ti – mojom ljubavlju moglo bi se ispuniti deset vekova, gromadnih i krilatih, prepunih vitezova što odlaze na plamene brežuljke – i predanja o velikanima – i žestokih Troja – i narandžastih jedara – i pirata – i pesnika. I to nije književnost, jer ako još jednom pažljivo pročitaš, videćeš da su vitezovi bili debeli.

Ne, ja samo želim da ti kažem, da nekako ne mogu da zamislim život bez tebe, bez obzira na to što ti misliš da je meni „zabavno“ da te ne vidim dva dana. I znaš, ispada, da uopšte nije Edison izmislio telefon, već neko drugi Amerikanac – tih, skroman čovek – čijeg se prezimena niko ne seća. Tako mu i treba.

Čuj, srećo moja – nećeš više govoriti da te mučim? Kako bih voleo da te odvedem sa sobom bilo gde – znaš li šta su radili stari razbojnici: široka kapa, crna maska i musketa sa zvonastim proširenjem. Ja te volim, želim te, užasno si mi potrebna… Oči tvoje – što se tako čudesno sjaje, kada, naslonivši se, pričaš nešto smešno – oči tvoje, tvoj glas, usne, ramena tvoja – tako lagana, osunčana..

Došla si u moj život – ne onako kako se dolazi u goste (znaš onako, „ne skidajući šešir“), nego onako kako se ulazi u carstvo, gde su sve reke iščekivale tvoj odraz, svi putevi – tvoje korake. Sudbina je poželela da ispravi svoju grešku – ona kao da je od mene tražila oprosta za sve svoje pređašnje laži. Pa kako da odem od tebe, bajko moja, sunce moje? Razumeš li, kad bih te manje voleo, morao bih da odem. A ovako – jednostavno nema smisla. I ne umire mi se. Postoje dva tipa „biće šta bude“. Bezvoljno i voljno. Oprosti mi – ali ja živim ovim drugim. I ne možeš da mi oduzmeš veru u ono o čemu se bojim da razmišljam – takva bi bila sreća… Eto opet – repić.

Da: staromodna tromost govora … čelična jednostavnost … Srce je tada vatrenije: čelik je usijan zanosom… To je delić moje poeme – koji nije ušao u nju. Zabeležio sam ga nekako, da ga ne bih zaboravio, i evo sada – ne da mi mira.

Sve ovo pišem ležeći u krevetu, oslanjajući papir na ogromnu knjigu. Kada dugo noću radim, odjednom na portretu sa zida (nekakva prabaka našeg domaćina) oči postaju prodorne, isuviše neprijatne, veoma mučne. Veoma je dobro što sam stigao do kraja ovog repića, jako mi je smetao.

Ljubavi moja, laka ti noć…

Ne znam, hoćeš li se snaći u ovom mom pismu punom grešaka… no, svejedno… Volim te. Čekaću te sutra u 11h uveče – ako ne, nazovi me posle 9h.

08. 11.1923, iz Berlina u Berlin.

Izvor: Tekst je prvobitno objavljen u kulturnom dodatku dnevnog lista Večernje novosti od 14. maja 2011. godine.

Franc Kafka: „Mala basna“

Günter Brus - Aktion Ana, 1964

Günter Brus – Aktion Ana, 1964.

„Ah“, reče miš, „svet se svakoga dana sve više sužava. Isprva je bio toliko širok da me je bilo strah; trčao sam i trčao, i osetio se srećan kad sam najzad desno i levo u daljini video zidove; ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onde u uglu čeka klopka u koju ću utrčati.“ „Treba samo da promeniš pravac trčanja“, reče mačka i pojede ga.

Franc Kafka, Pripovetke, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Milan Kundera o evropskoj književnosti

Abelardo Morell - Books, 2002.

Abelardo Morell – Books, 2002.

Bilo da je patriota ili kosmopolita, ukorenjeni ili iskorenjeni, svaki Evropljanin je duboko određen odnosom prema svojoj domovini; nacionalni problem je u Evropi verovatno složeniji i važniji nego drugde, u svakom slučaju je orginalan. Jedna stvar upada u oči; pored velikih naroda u Evropi postoje i mali narodi, od kojih su mnogi dobili (ili obnovili) svoju političku nezavisnost tokom poslednja dva veka. Možda su mi upravo oni pomogli da shvatim da je kulturna različitost velika evropska dragocenost. U vreme kada se ruski svet trudio da premodeluje moju malu zemlju prema svojoj zamisli, formulisao sam svoj ideal Evrope ovako: na minimalno teritorije maksimum različitosti; Rusi više ne vladaju mojoj zemljom, ali ovaj ideal je danas ugrožen još više iz drugih razloga.

Svi evropski narodi žive istu sudbinu, ali svako je živi drugačije na osnovu svojih posebnih iskustava. To je razlog zbog kojeg mi se svaka evropska umetnost (slikarstvo, roman, muzika itd.) izgleda kao trka štafete, pri kojoj različiti narodi predaju istu štafetnu palicu. Polifonija je spoznala svoje početke u Francuskoj, nastavila je u Italiji, dostigla neobičnu složenost u Holandiji, stigla do svog cilja u Nemačkoj, u Bahovom delu; veliki engleski roman osamnaestog veka nasledila je epoha francuskog romana, pa ruski roman, a onda skandinavski i tako dalje. Intezitet i dužina daha istorije svih evropskih umetnosti nezamisliva je bez postojanja naroda, čija su različita istorijska iskustva bila neiscrpan izvor tema i inspiracija.

Mislim na Island. U trinaestom i četrnaestom veku tamo se rodilo književno delo od mnogo hiljada stranica: sage. Ni Francuzi, niti Englezi u to vreme nisu stvorili na svojim narodnim jezicima takvo delo. Vredi zamisliti se nad tim do kraja: prvo evropsko blago proze bilo je stvoreno na jeziku najmanje evropske zemlje, koja ni danas nema više od trista hiljada stanovnika. (…)

Ono što razlikuje male narode od velikih, nije samo kvantitativni kriterijum broja njihovih građana; tu postoji nešto dublje; njihova egzistencija nije za njih podrazumevajuća sigurnost, već je uvek pod znakompitanja, uvek je lutrija, rizik; oni su u defanziji pred istorijom, tom silom koja ih nadvisuje, ne uzima ih u obzir, ne primećuje ih.

Poljaci su isto toliko brojni koliko i Španci. Ali Španija je stara sila, koja nikada nije bila ugrožena u samoj svojoj egzistenciji, dok je istorija naučila Poljake da razumeju šta to znači ne postojati. „Još Poljska nije mrtva“ glasi prvi patetični stih njihove narodne himne, a Vitold Gombrovič je napisao pre nekih pedeset godina Česlavu Milošu rečenicu, koja niti jednom Špancu ne bi pala na pamet: „Ukoliko za sto godina naš jezik još uvek bude postojao…“

Pokušajmo da zamislimo da su islandske sage bile napisane na engleskom jeziku. Imena njihovih junaka bila bi nam isto toliko poznata kao imena Tristana ili Don Kihota; njihova estetska odlika, koja oscilira između hronike i fikcije, izrodila bi mnoge teorije; nastali bi sporovi o tome možemo li sage da matramo za prve evropske romane. Ne, ne želim da kažem da su bile potpuno zaboravljene; posle vekova neprimećenosti, danas se izučavaju na univerzitetima širom sveta, ali pripadaju „arheološkoj književnosti; na živu književnost nemaju nikakav uticaj.

Kako Francuzi nisu navikli da odvajaju narod i državu, ovde često čujem da se o Kafki govori kao o češkom piscu. To je naravno besmislica. Kafka je pisao samo na nemačkom i smatrao je sebe za nemačkog pisca. Ali pokušajmo na momenat da zamislimo da je svoje knjige napisao na češkom. Ko bi za njega danas znao? Da bi progurao Kafku u svetsko pamćenje, morao je Maks Brod uložiti dvadeset godina gigantskog napora i morao je pozvati u pomoć podršku najvećih nemačkih svetski poznatih autora! I da se pronašao neki praški izdavač koji bi izdavao knjige hipotetičnog češkog Kafke, niko od njegovih zemljaka (hoću reći, Čeha) ne bi imao dovoljno autoriteta da progura u svet te naporne, nepristupačne tekstove (situacija popularnog Hašeka bila je neuporedivo drugačija), još plus napisane na jeziku udaljene zemlje. Ne, verujte mi, niko danas ne bi znao za Kafku, baš niko, ukoliko bi to bio češki autor. (…)

Postoje dva osnovna konteksta u koja se može smestiti umetničko delo: istorija njegovog naroda (nazovimo to mali kontekst) i nadnacionalna istorija njegove umetnosti (nazovimo to veliki kontekst). Muziku smo sasvim normalno navikli da posmatramo u velikom kontekstu: koji je bio maternji jezik Orlanda di Lasa ili Baha, za muzikologa nema preterani značaj, nasuprot tome roman, pošto je spojen sa svojim jezikom, izučava se na skoro svim univerzitetima sveta gotovo isključivo u narodnom kontekstu. Evropi nije uspelo da osmisli svoju književnost kao istorijsku zajednicu i ja neću prestati da ponavljam da je to jedan od intelektualnih poraza Evrope. Ostaću na primeru romana: bio je to Rable na koga je reagovao Stern, a Stern je inspirisao Didroa, bio je to Servantes na koga se stalno poziva Filding, a sa Fildingom se upoređuje Stendal, bila je to Floberova tradicija koja se protegla do dela DŽojsa, bio je to esej o DŽojsu u kojem Broh razvija svoju ličnu poetiku romana, bio je to Kafka koji omogućava da se shvati Garsija Markes i njegov zahtev da je potrebno odstupiti od tradicije i pisati „drugačije“.

Ono što sam upravo rekao, prvi je formulisao Gete: „Nacionalna književnost danas više mnogo ne znači, zakoračili smo u doba svetske književnosti i na svakome od nas je da taj razvoj ubrza.“ To je, kako bih rekao, Geteov testament. Još jedan od izneverenih testamenata. Dovoljno je otvoriti bilo koji udžbenik, bilo koju antologiju, svetska književnost je tamo uvek predstavljena kao skup nacionalnih književnosti. Kao istorija književnosti. Književnosti! U množini!

A ipak, uvek potcenjen od svojih zemljaka Rable nikde nije bio bolje shvaćen nego u Rusiji: os strane Bahtina; Dostojevski od Francuza – Andre Žida; Ibzen od strane Irca – G. B. Šoa; DŽems DŽojs od strane Austrijanaca – Hermana Broha; značaj velike severnoameričke generacije Hemingveja, Foknera, Dos Pasosa bio je otkriven prvo od strane francuskih pisaca. Geografska distanca udaljava posmatrača od malog regionalnog konteksta i dozvoljava mu da obgrli veliki kontekst svetske književnosti, jedini kontekst u kome može uočiti estetsku vrednost romana; to znači shvatiti do sada nepoznate strane ljudske egzistencije, koje je otkrio roman; shvatiti novinu forme do koje je stigao roman.

Da li time želim da kažem da treba suditi o romanu i kada ne znamo jezik na kome je bio napisan? Naravno, baš to želim reći! Andre Žid nije znao ruski, Šo nije znao Norveški, Sartr nije čitao Dos Pasosa u orginalu. Kada bi knjige Vitolda Gombroviča i Danila Kiša zavisile samo od mišljenja onih koji znaju poljski i sprski, do danas niko ništa ne bi slutio o njihovim radikalnim estetičkim novinama.

Tekst Milana Kundere u celosti je preuzet iz „Kulturnog dodatka“ dnevnog lista Večernje novosti od 27. novembra 2010. godine.

Preporuka: Polja

Ivo Andrić: „Gospođica“ (odlomak)

Ivo Andrić - Gospođica

Ivo Andrić – Gospođica

Svet se već navikao na njenu neobičnu pojavu koja pada u oči naročito kad su lepi i sunčani dani i kad ulice sa svečanim izgledom ožive od naroda. Visoka, mrkog pogleda i muškog koraka, ona odudara i svojim držanjem i svojim odelom od tog praznički odevenog dokonog ženskog sveta, koji gamiže i čavrlja idući u crkvu ili na šetnju. Na njoj je uvek isti zagasitosivi kostim muškog kroja, na glavi davnašnji crn šešir, malen i potpuno nesavremen, na nogama izgažene cipele sa niskim potpeticama. Svet je posmatra ispitivački, ispod oka ili drsko ljubotitljivo i kada ide ulicama, pa čak i na groblju samom, ali ona im ne poklanja pažnju koliko ni nepoznatim pokojnicima koji pune groblje.

A čim sedne na malu klupu pored očevog groba, za njom se zatvore i poslednja vrata između nje i sveta. Tu je sklonjena i odvojena od svega. Tišina je potpuna. Vidik zatvoren, jer groblje leži nisko, među zelenim obroncima, u dolini Koševa. S vremena na vreme tišinu prati (prati a ne prekida) razliven i dalek glas zvona sa crkava iz varoši, a vidik neznatno menjaju letnji oblaci, koji prolaze nebom, svečani, beli i spori. Ali Gospođica sve to ne primećuje. Ona vidi samo grob.

Taj grob je pobusan i okopan, opervažen belim kamenom; u začelju niska mramorna ploča sa krstom, pored nje raste ruža mesečarka, usađena zajedno sa saksijom u zemlju. Kroz njeno zeleno lišće naziru se zlatna slova na ploči: Ovde počivaObren Radaković, trgovac, preminuo u 45-oj godini života.

Oštro, dugo i netremice gleda Gospođica u taj natpis, sve dok joj ne zablešte oči i sva se slova ispreturaju i pretvore u zlatne iskre, pomešane sa suzama. Tada sklopi oči. Potpuno je utonula u sebe. Sva su čula zatvorena i nepristupna spoljnim utiscima. Izgubljena za ceo svet, Gospođica razgovara sa grobom. Iz tog povijenog i zgrčenog tela navire u nezadrživim talasima silina ženske nežnosti, te čudne snage koja, nevidljiva a svemoćna, živi u tim slabim stvorenjima, izbija iz njih u najraznoličnijim oblicima, i stvara i rastvara živote i sudbine oko sebe.

Gušeći se od navrelih osećanja, Gospođica je toplim, isprekidanim dahom šaputala u svoje stisnute pesnice.

– Ti! Ti! Ti!

U načinu na koji je modulirala glas, izgovarajući prigušeno tu jednu i jednostavnu reč, bile su sve skale nežnosti, bola i žaljenja za koje je sposobna jedna žena u raznim prilikama i raznim razdobljima svoga života. Ali, posle tih prvih izliva, dugo zadržavanih i neutrošenih osećanja, javljala se misao, prava, snažna i neumoljiva kao hladni anđeo sa ognjenim mačem u ruci.

Izvor: Ivo Andrić, Gospođica, Prosveta, Oktoih, BIGZ, SKZ, Beograd, 1992, str. 62-64.

O pesmama Nika Kejva i putovanjima

Fotografija katedrale Notr Dam iz 1853. godine

Poezija Nika Kejva uvek mi se nametala, spontano i bez plana, kada bih negde putovala. Vožnja bi bila duga tako da bi ostajalo dovoljno vremena za detaljno preslušavanje svih pesama sa većine albuma koje sam imala sa sobom. Potom, vrativši se sa puta, opet bih se vraćala Kejvu, pokušavajući da posredstvom muzike evociram utiske, sećanja, i da napustim realno postojeće prostor i vreme i mišlju budem negde, izvan. Na primer, u Francuskoj iz doba katedrala, baš kao na priloženoj slici.

Kejvova muzika je pogodna za evokaciju davnog i dalekog, misterioznog, romanesknog, avanturističkog jer je u većini slučajeva narativna, kazuje priču od početka do kraja, obično podrazumeva likove, izvesnu radnju, tok koji je uzročno-posledičan i čini da slušalac zapravo gleda film. Muzika je takva da podstiče slušaoca da sam stvara spoljašnje elemente koje Kejvov scenarij podrazumeva ili tek nagoveštava. Opšta mesta svetske književnosti u njoj mogu biti prepoznta i na taj način dobro ju je slušati, naročito, kada se putuje.

Tokom putovanja Francuskom, posle obilaska mesta gde je Leonardo da Vinči navodno sahranjen, tokom dugog putovanja tokom noći, slušala sam dve neogotik pesme koje su, uz jamena stvorenja na katedralama koja se keze na svoje posmatrače, u potpunosti obeležila moje tadašnje utiske i sva sećanja koja su potom usledila. Dve pesme se izdvajaju: Ain’t gonna rain anymore i Do you love me 2.

Tradicija i individualni talenat: Nik Kejv

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Kada govorimo o delu Nika Kejva prvenstveno se moramo koncentrisati na njegovu poeziju koju je poput trubadura – doduše, sa više žestine, ekspresije i morbidnosti – izrazio kroz svoju muziku, nastupajući sa bendovima The Birthday Party i Bad Seeds.

Kejv je jedan od mojih omiljenih autogzorcista i tipičan primer takve vrste umetnika. Sudeći po senzibilitetu ličnosti, kao i tematskom opusu pesama koje je pisao i izvodio, poezija francuskog pesnika Artura Remboa zauzima značajno mesto na Kejvovoj polici. Rembo je pisao:

Najzad ustanovih da je nered mogu duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja neodređenost stanja, krtice – tog zaspalog devičanstva!

Apsolutno isti primer transponovan u sferu energije, stvaralačke potencije i transa u koji Kejv pada kada je na koncertu vidi se na ovom snimku:

Pakao, opsesivna Remboova tema (koja podjednako mesto ima u delima Iluminacije i Boravak u paklu), na više načina prisutna je u spotu benda The Birthday Party. Ne samo što Kejv ima reč Hell ispisanu preko grudi, već se čitav scenarij odvija u devetom krugu Pakla dizajniranom prema vizijama Dantea i Boša koji su prema svinjskim glavama i drugim životinjama bili milosrdniji.

Nekoliko svetaca navedenih na gornjoj listi – koja je zapravo skup ljudi i dela koju su inspirisali Kejvovo stvaralaštvo – prisutno je i u spotu kroz sam izgled Kejvovog mršavog tela, ogrnutog tek jednom belom krparom, tako da podseća na prve hrišćanske mučenike ili razbojnike sa renesansnih triptiha koji su prikazivali Hristovo raspeće. Sličnu izmučenu ljudsku priliku možemo videti i u filmu Sabirni centar koja bi trebalo da je Prometej koga nemilosrdna ptica izjeda već hiljadama godina. Kada smo već kod svetaca, Kejv ih kasnije pominje u pesmi O’Malleys Bar:

And I turned my gun on bird-like Mr. Brookes
I thought of Saint Frances and his sparrows
And as I shot down youthful Richardson
It was Saint Sebastiane I thought of, and his arrows

Ptice, vrapci, sveti Franja, sveti Sebastijan – svi se pominju u gore navedenoj listi. Evo likovnih primera koje je Kejv mogao imati na umu a posredno se pominju na listi.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

.

El Greko, Saint Sebastian

El Greko, Saint Sebastian

El Greko, Saint Sebastian

El Greko, Saint Sebastian

Dalje, na listi se pominje i El Grekova slika Pogled na Toledo, jedno od najpoznatijih dela grčkog slikara koji je radio u Španiji sredinom16. i početkom 17. veka.

El Greco, 'View of Toledo'

El Greco, ‘View of Toledo’

Zatim, na listi se pominje i delo Viktora Igoa Zvonar Bogorodičine crkve koje je moglo biti inspiracija za pesmu Ain’t Gonna Rain Anymore. Svojom mračnom atmosferom ona podseća na „crne“ pejsaže kakve možemo videti na Igoovim crtežima koji prikazuju udaljene manastire i zamkove, pusta ostrva okružena tamnim oblacima kroz koje se probija uska svetlost mesečevih lukova, ističući more. Takođe, tema neuzvraćene i nemoguće ljubavi, atmosfera nalik gotskim verzijama romana 19. veka prisutna je u drugoj verziji pesme Do You Love Me. Treba li pomenuti da se na listi nalazi i Stokerovo remek-delo viktorijanske gotske fanatazije Drakula?

Victor Hugo, Landscape

Victor Hugo, Landscape

Victor Hugo, Landscape with Castle

Victor Hugo, Landscape with Castle

Na Kejvove stihove pesama Ain’t Gonna Rain Anymore i Do You Love Me, pored vizuelnih predložaka, daju se nadovezati i literarni. Opet se vraćamo Rembou koji je u okviru Ilumincaija pesmom „Život“ pisao u Kejvovo ime:

Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drukčije nego svih onih što su mi predhodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi. Sada, kao plemić iz jednog oporog polja s trezvenim nebom, pokušavam da se uzbudim sećajući se prosjačkog detinjstva, šegrtovanja ili dolaska u nanulama, polemika, pet ili šest udovištva, i nekoliko svadbi na kojima me moja svojeglavost sprečila da dosegnem dijapazon drugova. Ne žalim zbog mog starog udela u božanskoj veselosti; trezveni vazduh s tog oporog polja veoma delotvorno hrani moj svirepi skepticizam. Ali kako se taj skepticizam od sada ne može pokrenuti na delovanje, i kako sam ja uostalom odan novom nemiru, – očekujem da ću postati veoma zao luđak.

Kejv mu je uzvratio pesmom Loverman. „Loverman! Loverman!“ uzvikuje on mahnito na kraju balade. Takođe, kada već govorimo o uticajima iz tradicije, prošlosti koja neminovno učestvuje u sadašnjosti umetničih dela, ne možemo u kontekstu Kejvovog stvaralaštva zaobiću ženu koja se nalazi na vrhu njegove liste: Ninu Simon. Takođe, tu je i gospodin koji je dao definiciju žanru koji Kejv dosledno prati. Vilijam Fokner i poetika američkog juga nedvosmisleno su prisutni u Kejvovim pesmama Thirsty Dog, The Curse of Millhaven, O’Malleys Bar, John Finns Wife, itd. O Nini Simon i južnjačkoj gotici već sam pisala. Sada, u pitanju je drugačiji kontekst u koji je Nina upletena. Na primer, uporedimo pesmu Sinnerman koju je izvodila Nina i Kejvovu John Finns Wife. Prisustvujemo nečemu epskom kroz borbu elemenata, kroz sukob polova, požudu, ubistvo i osvetu. U pitanju su južnjačke priče o odmetnicima i ubicama, pesme o krvi, pljački, silovanju, prevari. O svim mogućim grešnicima za koje nema iskupljenja.

Kejvovi junaci su grešnici koji, ubivši Džona Fina beže ali – zaklona nema. Stena ih neće sakriti, reka do koje stižu teče krvava. Oni dozivaju Boga u pomoć da im da oprost ali ih Bog šalje k Đavolu, tamo gde pripadaju, odakle dolaze i u čijem će se kotlu, nalik četvrtom krugu pakla koji vir te krvave reke krije, vrteti u požudi i zločinu, nemajući predaha. Nezavisno od toga koja je pesma starija stihovi obe sjajno se dopunjuju, samo u suprotnom pravcu. Prvo se dogodio scenarij iz Kejvove pesme, stihovi Nine Simon nastavak su avanture. Treba li da pomenem da je Kventin Tarantino učio od najboljih?

Najzad, da vidimo ko se sve zaista našao na toj listi koja, sudeći po Kejvu, nije završena i čiji je nastavak primalac tog spiska (dela pisma) trebalo uskoro da očekuje. Tradicija koja je oblikovala Kejvovu estetiku bila je ona sastavljena od dela Emili Dikinson, Sigmunda Frojda, Mikelanđela, Merlin Monro, Žakline Kenedi, Muhameda Alija, Elvisa i Čaplina, Grinevalda, Orsona Velsa, Hičkoka, Hrista, Odna, Tomasa Hardija, Betovena, Nabokova, Dostojevskog, Foknera, Fleneri O’Konor, Strinberga.

Dakle, kao što vidimo, nigde nije pomenut francuski simbolista, pesnik i auto-egzorcista Artur Rembo. Možda se njegovo ime našlo na drugoj stranici? To nećemo znati. Onda, otkud on kao najčešće ime koje vezujem za Kejva kada je u pitanju uticaj tradicije na njegovu umetnost? Pa, otuda što su za umetnost, podjednako za njeno stvaranje koliko i za doživljaj, neophodni demon analogije i anđeo imaginacije. Kada oba uspostave ravnotežu i sporazum, ne prelazeći na teritoriju onog drugog, nastaje nešto poput trenutka kada oko – do tada u mračnoj prostoriji – probode vrh svetlosti koji ga ne povredi već – kao sunce lotos ili kao prsti šljivu – potpuno otvori. Potrebna je umetnost kako bismo naučili o svetlosti.

Mathias Grunewald , Crucifixion

Mathias Grunewald – Crucifixion

Piter Brojgel i Vilijam Karlos Vilijams: Ikarov pad

Pieter Bruegel the Elde - Icarus Fall, ca. 1560.

Pieter Bruegel the Elder – Icarus Fall, 1560.

LANDSCAPE WITH THE FALL OF ICARUS

According to Brueghel
when Icarus fell
it was spring

a farmer was ploughing
his field

the whole pageantry

of the year was
awake tingling
near

the edge of the sea
concerned
with itself

sweating in the sun
that melted
the wings’ wax

unsignificantly
off the coast
there was
splash quite unnoticed
this was
Icarus drowning

Piter Brojgel, renesansni flamanski slikar, inspirisao je dva veoma značajna umetnika 20. veka, i svakog na osoben način. U pitanju su američki pesnik Vilijam Karlos Vilijams, čiju smo pesmu upravo pročitali i Andrej Tarkovski, ruski reditelj.

Vilijam Karlos Vilijams pesmom Landscape With The Fall of Icarus oživljava postupak ekfraze koji podrazumeva prenošenje jednog umetničkog dela u drugo, deskripciju slikarskog unutar književnog, predočavanje vizuelnog posredstvom upotrebe reči. Postupkom ekfraze slikarstvo i književnost bivaju povezani u celinu. Verovatno najpoznatiji primer ekfraze jeste opis Ahilejevog štita u Homerovoj Ilijadi gde se stihovima predočava ono što je u domenu vizuelne forme: svet predstavljen na Ahilejevom štitu, zlatno doba ljudi koje je rasprostrto na dve umetnosti i višestruko udaljeno i od sveta u kome se grčki junak nalazi i od pesnikovog sveta i od sveta čitaoca.

Nešto slično moguće je uočiti i na Brojgelovoj slici, u pesmi Vilijama Karlosa Vilijamsa i video radovima savremenog vizuelnog umetnika Rolanda Kjulvena. Stari grčki mit udaljen je od svih njih i svih nas koji ova ista dela volimo. Brojgel je pošao od mita koji je mogao pročitati u Ovidijevim Metamorfozama ali mu je i dodao kontekst koji se može uporediti sa stoičkom filozofijom rimskog cara Marka Aurelija koja govori o prihvatanju i pomirenju sa sudbinom koja je čoveku data a koja je najmanje u njegovoj moći odluke i volje.

Mit o Ikaru fascinira iz više razloga a naročito onda kada sile van čoveka – prirodne ili institucionalne (veštačke) – sprečavaju širenje i sprovođenje njegove vizije slobode. Već sam pisala o Ikaru u tekstu Ikarov pad. Sada, svidelo mi se da opet ponovim jednu od već citiranih pesama u prethodnom eseju jer su joj potpuno nov kontekst dala dva Kjulvenova video rada na koja sam u međuvremenu naišla. Devojka koja recituje stihove svojom bojom glasa i muzikom u pozadini daje novu dimenziju mitu, slici i pesmi, dodatno ih obogaćujući značenjem, stvarajući novi vid atmosphere činu pada, tako značajnoj simboličkoj pojavi u kulturnoj istoriji čoveka.

Oduvek sam volela da poredim različita umetnička dela i nalazila sam uživanje u analogijama. One su obogaćivale moj doživljaj koji je često iz čiste impresije prelazio u intelektualisanje. I dalje smatram da znanje lepotu ne može naružiti u toj meri u kojoj je može naružiti neznanje. Estetika, kao jedna od najvećih filozofskih disciplina, oduvek je bila (neophodan) (koristan) instrument posmatraču umetnosti.

Na slici, Marko Aurelije se otkriva u seljanima koji, za razliku od Ikara, ne gledaju gore, već ispred sebe. Oni su zauzeti svakidašnjicom. Ikarov pad, iako centralna tema slike, sudeći po naslovu, ne zauzima središnji deo platna, već krajnji. Posmatrač tek u desnom uglu može naslutiti da se nešto dešava (za razliku od drugih učenika na slici) po tome što nad vodom leti perje i što je sama površina iste uzburkana na mestu pada. Za druge, Ikarov ideal, podjednako koliko i pad, ne znače puno. Brojgelova vizija je, čini se, pesimistička i ne ostavlja prostora idealima. Viliam Karlos Vilijams iz Brojgelove slike ne izvlači pouku, on ne pokušava da dešifruje bilo kakvu vrstu poruke na njoj, on je samo opisuje. Ronald Kjuelven svojim video radovima  odaje počast poslednjem i, još važnije – onom prvom koji se usudio da leti visoko.

„Pristanište“: Film i fotografije Krisa Markera

FilmPristanište (La Jetée) francuskog reditelja Krisa Markera snimljen je 1962. godine i u potpunosti je sastavljen od fotografija koje svojim redosledom – nedorečenim vizuelnim sugestijama – formiraju u svesti posmatrača tok radnje koji je dodatno određen i glasom naratora.

U pitanju je film naučno fantastičnog žanra koji je bio inspirisan filmom Vertigo Alfreda Hičkoka, a kasnije je inspirisao film Dvanaest majmuna Teri GilijamaOno što pored formalne strane samog filma fascinira jesu crno-bele fotografije koje se mogu zasebno posmatrati kao umetnička dela par excellence.

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Balzakovo pismo gospođi Hanskoj

Jacques-Louis David - Portrait of Anne-Marie-Louise Thélusson, Comtesse de Sorcy, 1790.

Jacques-Louis David – Portrait of Anne-Marie-Louise Thélusson, Comtesse de Sorcy, 1790.

Gospođi Hanskoj, Nešatel

Pariz, 19. jul – 8. avgust 1833.

Niste bili ni zaboravljeni ni manje voljeni; ali Vi ste bili malo zaboravni. Niste mi pisali koliko ćete vremena ostati u Beču, kako bih znao da li će Vas moj odgovor naći. A zatim ste tako nečitko napisali ime korespodenta da ga i sada pišem sa strepnjom da nema nekog nesporazuma. Pošto sam ovo rekao, – pisao sam Vam više pisama koje sam spalio iz straha da Vam ne budem neprijatan, a sad ću Vam u nekoliko reči izneti moj život u poslednje vreme.

Izdavač je pokrenuo odvratnu parnicu zbog „Seoskog lekara“. Delo je završeno danas, 19. jula, i prodavaće ga knjižar koga odredi sud. Što se tiče te knjige, u nju sam sahranio, otkako Vam nisam pisao, više od šezdeset noći. Vi ćete je pročitati, moj daleki anđele, i videćete koliko je utrošeno života i srca u tom delu kojim još nisam sasvim zadovoljan.

Rad me je toliko zaneo da sam Vam mogao dati samo svoje misli; tako sam umoran, a život je za mene tako pust! Jedino osećanje koje izgleda istinito i koje se pojavljuje u mom sadašnjem životu hiljade je milja od mene! Zar nije potrebna sva moć jedne pesničke duše da bi se odatle iscrple utehe, da bi se posle toliko rada moglo pomisliti: „Ona će ustreptati od radosti videći da me je njeno ime osvojilo i da sam njenim imenom nazvao ono što sam u devojci zamišljao kao najlepše, najplemenitije?“ Čitajući tu knjigu videćete da ste u mojoj duši bili kao kakva svetlost. Nemam šta da Vam pišem o sebi, jer sam radio i danju i noću, nikog ne viđajući, ali nekoliko nepoznatih žena zakucalo je na moja vrata, pisale su mi. Samo ja nemam tako prostu dušu, i što kaže dilekta… „Da sam mlada i lepa, došla bih, ne bih pitala. Ja sam tako sve to uništio. Ova ženska uzdržanost je u mnogom bila zbog Vas. Onakav venac kakvom ja težim daje se ceo, ne deli se.

I tako još nekoliko dana, još nekoliko meseci rada, i završiću jedan od svojih zadataka; otići ću da se malo odmorim, da putovanjem osvežim mozak: neki prijatelji su mi već predložili Nemačku, Austriju, Moravsku i Rusiju. Non so. Još ne znam šta ću uraditi. Vi ste tako despotski u svojim naređenjima da bih se uplašio da prođem pored Vas; za mene bi postojala dvostruka opasnost.

Vaša pisma me očaravaju; činite da Vas volim sve više; ali ovaj život koji neprestano odlazi k vama sagoreva u naporima ne vraćajući mi se bogatiji. Mučenje je voleti ne poznajući se.

*

Poljakinja Evelina Hanska, rođena grofica Ževuska, oduševljeni čitalac Balzakovih „Slika iz privatnog života“, uputila je autoru početkom 1832. godine iz Vješhovnje u Voloniji (tada u ruskoj carevini) jedno pismo potpisano sa Tuđinka. Tom pismu sledila su i druga. Krajem te godine Balzak se prvi put javio Nepoznatoj i tako je počela prepiska između velikog pisca i one koja će, 17 godina kasnije, 1850, postati njegova žena, a svega nekoliko meseci zatim njegova udovica.

Pisma Tuđinki su ne samo istorija jedne velike ljubavii slika intimnog života Balzaka, već u stvari Balzakov dnevnik: sve tuge i radosti svog kratkog života, koji je izgoreo u natčovečanskom radu, on otkriva u ovim pismima gospođi Hanskoj, pismima koja će bez predaha čitati svi oni koji vole Balzaka.

Žak Prever: „Barbara“

Robert Doisneau - Jacques Prevert

Robert Doisneau – Jacques Prevert

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom* tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara
Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara
Nemoj da zaboraviš
Tu mudru kišu radosnicu
Na tvom srećnom licu
I nad ovim srećnim gradom
I nad morem i nad valom
Nad arsenalom
I nad lađom sa ostrva Uesan
O Barbara
Rat je gadna svinjarija
A s tobom šta je sada
Pod tom kišom od gvožđa
Od čelične vatre od krvi od jada
A taj što te grlio tada
Zaljubljeno
Da li je umro nestao il je možda živ
O Barbara
Pljušti nad Brestom bez prestanka
Kao što je pljuštalo tada
Al to više nisu one iste kiše
Ove kiše poput zadušnica bruje
Ovo nisu ni oluje
Gvožđa, čelika, krvi:
Jednostavno samo oblaci sa visine
Koji crkavaju ovde kao psine
Plove tako niz morske struje
S maticom u pravcu Bresta
Da istrunu negde daleko
Daleko od Bresta
Od kojeg ne osta ništa
Koji i sam nesta

Prevod: Danilo Kiš

Ova veroavtno najpoznatija Preverova pesma nastala je kao evokacija na Brest (brodogradilište, vojna i trgovačka luka na krajnjem severozapadu francuske obale), koji je među francuskim gradovima tokom Drugog svetskog rata doživeo možda najtežu sudbinu. Kako je Brest za vreme rata 1940-1944. bio značajna baza nemačkih podmornica , tokom mnogih bombardovanja sravnjen je sa zemljom.

Izvor: Žak Prever, „Neke stvari i ostalo“, priredio i preveo Miroslav Karaulac, BIGZ, Beograd, 1985.

Vladimir Majakovski: „Oblak u pantalonama“

Vladimir Mayakovsky

Vladimir Majakovski

OBLAK U PANTALONAMA (TETRAPTIH)

PROLOG

Tebi, Ljiljo

Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete grube.
A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite –
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige

I koja usne spokojno prelistava,
ko kuvarica stranice svoje knjige
Ako hoćete,
od mesa besan ću da režim
– i ko nebo menjajući tonove –
ako hoćete,
biću besprekrno nežan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloženi kao bolnica
i, ko poslovica otrcane žene. Nastavite sa čitanjem

Herbarijum Roberta Torntona

Hram Flore naziv je knjige Roberta Torntona, engleskog botaničara i ilustratora, u kojoj su se našli ovi prikazi biljaka, nastali između 1799. i 1807. godine. Ono što ih čini specifičnim jeste prikaz pejsaža u pozadini koji je u duhu doba romantizma i prati tendencije tadašnjeg pejsažnog slikarstva prikazom tmurnih krajolika, praznih i napuštenih.

Osim pejsažnog elementa koji se uklapa u estetsku kategoriju uzvišenog, koju umetnici romantizma favorizuju, ono što kolekcija ovih ilustracija dodatno naglašava jeste i simbolika svakog prikazanog cveta, a nju kasni romantizam, naraočito francuska umetnost dekadencije, obožava: u pitanju je seksualna dvosmislenost prikazanog cveta.

Osim izlečiteljske komponente, prikaz cveća u umetnosti mogao je podrazumevati i otrovne, opijatske komponente, a mogao je biti posmatran i kao metafora pesme. Uz ovaj ciklus vidimo da postoji još jedna komponenta koju umetnici otkrivaju u cveću, a koja je, takođe, oduvek bila značajna tema umetnosti: tema seksualnosti.

Preporuka: Public Domain Review

Žan-Filip Ramo: „Galantna Indija“

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Jacques Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Francuski kompozitor Žan-Filip Ramo komponovao je balet-operu Les Indes galantes 1735. godine pošto su prvi francuski doseljenici i njihovi zvaničnici poslali predstavnike indijanskog plemena Čikago (današnja država Ilinois po kome je najveći grad u njoj i dobio ime) kralju Luju XV pred kojim su pripadnici plemena odigrali tri plesa.

Celokupna ceremonija inspirisala je Ramoa koji je nekoliko godina kasnije komponovao delo koje se sastoji od prologa i četri scene. Barokna raskoš muzike i kostima, plesa i glasova morala je biti dostojna francuskih kraljeva i dodatno je inspiraisala francuske umetnike (Didroa da napiše delo Ramoov sinovac), kao i sve kasnije dirigente, koreografe i scenografe.

Žan Filip Ramo (Jean-Philippe Rameau) rođen je u Dižonu 1683. godine. Posle kraćeg boravka u Italiji (1701), svirač je na orguljama u crkvi Notr Dam de Dom u Avinjonu i zatim u Klermonu, od 1702. do 1706. Nastanjuje se trajno u Parizu 1723, kao organist i klavsenist, a 1724. objavljuje svoje teorijske radove, čuvenu Raspravu o harmoniji, Komade za klavsen i Sistem teoriske muzike.

Od 1730. godine posvećuje se dramskoj muzici. Hipolit i Arcija (1733) njegov je prvi uspeh. Zatim sleduju – na slaba libreta – Kastor i Poluks (1737), Dardanus (1739), Ramirove svetkovine, Zoroastar (1749), ne računajući opere-balete Galantna Indija 1735. i Hebine svetkovine 1739, lirske komedije (Platea, 1745), balete-pastorale, komade u jednom činu kao što su Pigmalion (1748) i Zefir (1757).

Od 1745. postaje zvanični dvorski muzičar i kompozitor kraljevog kabineta. U isto vreme nastavlja i svoje teorisko delanje. U svom radu iz 1750, Objašnjenje principa harmonije, ovaj matematičar muzike postavlja osnove klasične harmonije, definiše pojam „generalnog basa“, akorda, harmoničnosti, tonaliteta, dura i mola, modulacije, kadence, i podvlači važnost osnovnog akorda i njegovih obrtaja.

Sa Ramoom arija se približava rečitativu i utapa u dramu. Horovi, sjajno obrađeni i mnogobrojniji nego u italijanskoj operi, učestvuju direktno u radnji; isto tako značajno mesto dato je instrumentalnoj muzici: uvertira, deskriptivne simfonije, preludiji i interludiji pretskazuju dramsku simfoniju jednog Berlioza. Ramo se odlikuje u simfoniji igara, u baletima koji neprestano obnavljaju operuod koje je on napravio „raznolik spektakl u kome spoj drame i razonode čini nov oblik od najvećeg značaja.“ (P. M. Mason)

Ramo, mada nije uvek veliki dramatičar, ukazuje se kao najveći pozorišni muzičar koga je Francuska dala. Imao je dara za grandioznu igru i bio jedan od majstora instrumentalne muzike.

Izvor: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1959.