Жан-Филип Рамо: „Галантна Индија“

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Жак Авед, „Портрер Филипа Рамоа“, 1728.

Француски композитор Жан-Филип Рамо компоновао је балет-оперу Лес Индес галантес 1735. године пошто су први француски досељеници и њихови званичници послали представнике индијанског племена Чикаго (данашња држава Илиноис по коме је највећи град у њој и добио име) краљу Лују XВ пред којим су припадници племена одиграли три плеса.

Целокупна церемонија инспирисала је Рамоа који је неколико година касније компоновао дело које се састоји од пролога и четри сцене. Барокна раскош музике и костима, плеса и гласова морала је бити достојна француских краљева и додатно је инспираисала француске уметнике (Дидроа да напише дело Рамоов синовац), као и све касније диригенте, кореографе и сценографе.

Жан Филип Рамо рођен је у Дижону 1683. године. После краћег боравка у Италији (1701), свирач је на оргуљама у цркви Нотр Дам де Дом у Авињону и затим у Клермону, од 1702. до 1706. Настањује се трајно у Паризу 1723, као органист и клавсенист, а 1724. објављује своје теоријске радове, чувену Расправу о хармонији, Комаде за клавсен и Систем теоријске музике.

Од 1730. године посвећује се драмској музици. Хиполит и Арција (1733) његов је први успех. Затим следе – на слаба либрета – Кастор и Полукс (1737), Дарданус (1739), Рамирове светковине, Зороастар (1749), не рачунајући опере-балете Галантна Индија 1735. и Хебине светковине 1739, лирске комедије (Платеа, 1745), балете-пасторале, комаде у једном чину као што су Пигмалион (1748) и Зефир (1757).

Од 1745. постаје званични дворски музичар и композитор краљевог кабинета. У исто време наставља и своје теоријско делање. У свом раду из 1750, Објашњење принципа хармоније, овај математичар музике поставља основе класичне хармоније, дефинише појам „генералног баса“, акорда, хармоничности, тоналитета, дура и мола, модулације, каденце, и подвлачи важност основног акорда и његових обртаја.

Са Рамоом арија се приближава рецитативу и утапа у драму. Хорови, сјајно обрађени и многобројнији него у италијанској опери, учествују директно у радњи; исто тако значајно место дато је инструменталној музици: увертира, дескриптивне симфоније, прелудији и интерлудији претсказују драмску симфонију једног Берлиоза. Рамо се одликује у симфонији игара, у балетима који непрестано обнављају оперу од које је он направио „разнолик спектакл у коме спој драме и разоноде чини нов облик од највећег значаја.“ (П. М. Масон)

Рамо, мада није увек велики драматичар, указује се као највећи позоришни музичар кога је Француска дала. Имао је дара за грандиозну игру и био један од мајстора инструменталне музике.

Извор: Norbert Dufourcq, Мала историја музике у Европи, превео Мирко Авакумовић, Народна просвјета, Сарајево, 1959.