Књижевни утицаји Ника Кејва

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Када говоримо о делу Ника Кејва првенствено се морамо концентрисати на његову поезију коју је попут трубадура – али са више жестине, експресије и морбидности – изразио кроз своју музику, путујући, наступајући са бендовима The Birthday Party и Bad Seeds.

Кејв је један од мојих омиљених аутогзорциста и школски пример такве врсте уметника. Судећи по сензибилитету личности, као и тематском опусу песама које је писао и изводио, поезија француског песника Артура Рембоа заузима значајно место на Кејвовој полици. Рембо је писао:

Најзад установих да је неред могу духа нешто свето. Био сам докон, био сам жртва љуте грознице: завидео сам блаженству животиња – гусенице, која представља неодређеност стања, кртице – тог заспалог девичанства!

Исти пример, транспонован у сферу енергије, стваралачке потенције и транса у који Кејв пада када је на концерту, види се на овом снимку:

Пакао, опсесивна Рембоова тема (која подједнако место има у поетским делима „Илуминације“ и „Боравак у паклу“), на више начина присутна је у споту бенда The Birthday Party. Не само што Кејв има реч Hell исписану преко груди, већ се читав сценариј одвија у деветом кругу Пакла дизајнираном према визијама Дантеа и Боша који су према свињским главама и другим животињама били милосрднији.

Неколико светаца наведених на приложеној Кејвовој листи – која је, заправо, скуп људи и дела коју су инспирисали његово стваралаштво – присутно је и у споту, кроз изглед Кејвовог мршавог тела, огрнутог тек једном белом крпаром, тако да подсећа на прве хришћанске мученике или разбојнике са ренесансних триптиха који су приказивали Христово распеће. Када смо већ код светаца, Кејв их касније помиње у песми O’Malley’s Bar:

I thought of Saint Frances and his sparrows
And as I shot down youthful Richardson
It was Saint Sebastiane I thought of, and his arrows

Мислио сам на светог Франсиска и његове врапце
И пошто сам упуцао млађаног Ричардсона
На светог Себастијана сам мислио, и његове стреле

Птице, врапци, свети Франсиско, свети Себастијан, сви се помињу у горе наведеној листи. Даље, на Кејвовој листи се помиње и Ел Грекова слика „Поглед на Толедо“ једно од најпознатијих дела грчког сликара који је радио у Шпанији средином 16. и почетком 17. века. Затим, на листи се помиње и дело Виктора Игоа, „Звонар Богородичине цркве“, које је слободно могло бити инспирација за песму Ain’t Gonna Rain Anymore. Својом мрачном, готском атмосфером, песма подсећа на црне пејсаже тушем и мастилом какве можемо видети на Игоовим цртежима који приказују удаљене манастире и рушевине, замкове, пуста острва окружена тамним облацима кроз које се пробија уска светлост месечевих лукова, истичући море. Такође, тема неузвраћене и немогуће љубави, атмосфере налик театралним готским романима, присутна је и у другој верзији песме Do You Love Me. Треба ли поменути да се на листи налази и Стокерово ремек-дело викторијанске готске фанатазије, „Дракула“?

Када већ говоримо о утицајима из традиције не можемо у контексту Кејвовог стваралаштва заобићу жену која се налази на врху његове листе: Нину Симон. Такође, ту је и писац који је дао дефиницију жанру који Кејв доследно прати. Вилијам Фокнер и поетика америчког југа недвосмислено су присутни у Кејвовим песмама Thirsty Dog, The Curse of Millhaven, John Finns Wife. Упоредимо ли песму Sinnerman у извођењу Нине Симон и Кејвову песму John Finns Wife видећемо да присуствујемо епској борби елемената кроз сукоб полова, кроз пожуду, убиство и освету. У питању су јужњачке приче о одметницима и убицама, песме о крви, пљачки, силовању и превари. О грешницима за које нема искупљења.

Кејвови јунаци су грешници који, убивши Џона Фина беже, али – заклона нема. Стена их неће сакрити, река до које стижу тече крвава. Они дозивају Бога у помоћ да им опрости, али их Бог шаље к Ђаволу, тамо где припадају, одакле долазе и у чијем ће се котлу, налик четвртом кругу пакла који вир те крваве реке крије, вртети у пожуди и злочину, немајући предаха. Независно од тога која је песма старија стихови обе сјајно се допуњују, само у супротном правцу. Прво се догодио сценариј из Кејвове песме, стихови Нине Симон наставак су авантуре. Треба ли поменути да је Квентин Тарантино учио од најбољих?

Најзад, погледајмо ко се све нашао на листи која, судећи по Кејву, није завршена, и чији је наставак прималац тог списка (списак је, заправо, део писма) требало ускоро да очекује: традиција која је обликовала Кејвову естетику била је састављена од дела Емили Дикинсон, Сигмунда Фројда, Микеланђела, Мерилин Монро, Мухамеда Алија, Елвиса и Чаплина, Гриневалда, Орсона Велса, Хичкока, Христа, Одена, Томаса Хардија, Бетовена, Набокова, Достојевског, Фокнера, Фленери О’Конор, Стринберга.

Ипак, нигде није поменут француски симболиста, песник и аутоегзорциста, Артур Рембо. Можда се његово име нашло на другој страни списка? Најзад, откуд он као најчешће име које везујем за Ника Кејва када је у питању утицај уметника из прошлости на његову уметност? Отуда што су за уметност, подједнако за њено стварање колико и за доживљај, неопходни демон аналогије и анђео имагинације. Када оба успоставе равнотежу, настаје нешто попут тренутка када око, које је до тада било у мрачној просторији, дотакне врх светлости који га као сунце лотос или као прсти шљиву – потпуно отвори. Потребна је уметност како бисмо научили о плуралитету стварности.

Моје путовањем Француском 2008. године обележено је музиком Ника Кејва. Она евоцира француски средњи век, али не онакав какав је он био, већ онакав какав је приказан на каменим скулптурама чудовишта из 19. века: бајковит, игоовски. Вративши се са пута, опет сам слушала Кејва, покушавајући да музиком евоцирам утиске и напустим постојећи простор и постојеће време, да мишљу будем негде, изван оквира садашњице. Кејвова музика евоцира давно и далеко, романтично, готско. Општа места светске књижевности у њој могу бити препознта. Ник Кејв и јунаци његових наративних песама јунаци су књижевности романтизма. Током путовања, после обиласка места где је Леонардо да Винчи могуће је сахрањен, слушала сам две готик песме које су, уз камена створења која се кезе својим посматрачима, обележила моја сећања. Две песме се издвајају: Ain’t gonna rain anymore и Do you love me 2.

imageedit_5_2639036821.jpg