Икаров пад: Питер Бројгел и Вилијам Карлос Вилијамс

По Бројгелу
када је Икар пао
било је пролеће

сељак је орао
своју њиву
сва раскош

природе се
разбудила треперећи
покрај

ивице мора
обузета
собом

знојећи се на сунцу
што је истопило
восак крила

неважно
на пучини
вода је

прснула сасвим неопажено
то се
утопио Икар

Питер Бројгел, ренесансни фламански сликар, инспирисао је два веома значајна уметника 20. века, и сваког на особен начин. У питању су амерички песник Вилијам Карлос Вилијамс, чију смо песму управо прочитали, и Андреј Тарковски, руски редитељ, који је четири Бројгелова платна из циклуса о годишњим добима представио у чувеној сцени левитирања током филма Соларис. Све уз Бахову музику, како би утисак био још величанственији.

Вилијам Карлос Вилијамс песмом Пејзаж са Икаровим падом оживљава поступак екфразе који подразумева преношење једног уметничког дела у друго, дескрипцију сликарског унутар књижевног, предочавање конкретне слике односно артефакта просторне уметности (слике, скулптуре, рељефа, амфоре, онога што је на њима приказано) посредством речи. Поступком екфразе сликарство и књижевност бивају повезани у целину. Вероватно најпознатији пример екфразе јесте опис Ахилејевог штита у Хомеровој Илијади у којој се стиховима предочава оно што је у домену визуелне форме: свет представљен на Ахилејевом штиту, златно доба људи. Када смо већ код Ахилејевог штита, екфразе и Бројгела, важно је поменути још једног песника који ће нам бити значајан за ову тему. У питању је Вистан Хјуз Оден (неки транскрибују његово презиме и Одн). Он се у песми Музеј лепих уметности исто бави овом Бројгеловом сликом. Њено тумачење остављамо за наредни текст на ову тему, као што то чинимо и са Тарковским, Влахом Буковцем или романтичарским херојима који су себе пројектовали у Икара.

Сликар је пошао од мита који је могао прочитати у Овидијевим Метаморфозама али му је додао контекст који се може упоредити са стоичком филозофијом римског цара Марка Аурелија која говори о прихватању и помирењу са судбином која је човеку дата а која је најмање у његовој моћи одлуке и воље. Мит о Икару фасцинира из више разлога, нарочито онда када силе ван човека – природне или институционалне – спречавају ширење и спровођење његове визије слободе.  На слици, Марко Аурелије се открива у сељанима који, за разлику од Икара, не гледају у небо већ испред себе. Они су заузети свакидашњицом. Живот, и околности које га чине, мора се подносити и прихватити стоички.

Икаров пад, иако централна тема слике, бар судећи по наслову, не заузима средишњи део платна. Пад је увек у углу слике света. И чини се да га нико не примећује. Нико – осим уметника. Посматрач тек у десном углу слике може наслутити да се нешто дешава по томе што над водом лети перје и што је сама површина исте узбуркана на месту пада. За друге, Икаров идеал, подједнако колико и пад, не значе пуно. Бројгелова визија је песимистичка и као да не оставља простора идеалима. Бројгел је често пун горчине и бескрајно циничан. Вилијам Карлос Вилијамс из Бројгелове слике не извлачи поуку, он не покушава да дешифрује било какву врсту поруке на слици, он исту (само) описује. Најзад, важно је, овај мит можда и то поручује, успоставити меру између материје и духа. Икар је превише стремио духу, зато је изгорео и пао. Они што се баве материјом, и не гледају у висине, већ пред и под собом, они настављају да раде свој посао. Изнова и изнова. Ратари, пастири, рибари, трговци, сви они испадоше мудрији од Икара.

Стихови: Вилијам Карлос Вилијамс, Пејзаж са Икаровим падом, превела Дубравка Поповић Срдановић

Слика: Питер Бројгел, Пејзаж са Икаровим падом, 1558.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.