Питер Бројгел и Вилијам Карлос Вилијамс: Икаров пад

Pieter Bruegel the Elde - Icarus Fall, ca. 1560.

Питер Бројгел, „Пејзаж са Икаровим падом“, 1560.

ПЕЈЗАЖ СА ИКАРОВИМ ПАДОМ

По Бројгелу
када је Икар пао
било је пролеће

сељак је орао
своју њиву
сва раскош

природе се
разбудила треперећи
покрај

ивице мора
обузета
собом

знојећи се на сунцу
што је истопило
восак крила

неважно
на пучини
вода је

прснула сасвим неопажено
то се
утопио Икар

Питер Бројгел, ренесансни фламански сликар, инспирисао је два веома значајна уметника 20. века, и сваког на особен начин. У питању су амерички песник Вилијам Карлос Вилијамс, чију смо песму управо прочитали, и Андреј Тарковски, руски редитељ.

Вилијам Карлос Вилијамс песмом Пејзаж са Икаровим падом оживљава поступак екфразе који подразумева преношење једног уметничког дела у друго, дескрипцију сликарског унутар књижевног, предочавање конкретне слике односно артефакта просторне уметности (слике, скулптуре, рељефа, амфоре, онога што је на њима приказано) посредством речи. Поступком екфразе сликарство и књижевност бивају повезани у целину. Вероватно најпознатији пример екфразе јесте опис Ахилејевог штита у Хомеровој Илијади у којој се стиховима предочава оно што је у домену визуелне форме: свет представљен на Ахилејевом штиту, златно доба људи.

Нешто слично могуће је уочити на Бројгеловој слици, у песми Вилијама Карлоса Вилијамса и видео радовима савременог визуелног уметника Роланда Кјулвена. Стари грчки мит удаљен је од свих њих и свих нас који ова иста дела волимо. Бројгел је пошао од мита који је могао прочитати у Овидијевим Метаморфозама али му је додао контекст који се може упоредити са стоичком филозофијом римског цара Марка Аурелија која говори о прихватању и помирењу са судбином која је човеку дата а која је најмање у његовој моћи одлуке и воље.

Мит о Икару фасцинира из више разлога, нарочито онда када силе ван човека – природне или институционалне – спречавају ширење и спровођење његове визије слободе. Већ сам писала о Икару у тексту Икаров пад. Сада, свидело ми се да опет поновим једну од већ цитираних песама у претходном есеју јер су јој потпуно нов контекст дала два Кјулвенова видео рада на која сам у међувремену наишла. Девојка која рецитује стихове својом бојом гласа и музиком у позадини даје нову димензију миту, слици и песми, додатно их обогаћујући значењем, стварајући нови вид атмосфере чину пада, тако значајној симболичкој појави у културној историји човека.

Одувек сам волела да поредим различита уметничка дела и налазила сам уживање у аналогијама. Оне су обогаћивале мој доживљај који је често из чисте импресије прелазио у интелектуалисање. И даље сматрам да знање лепоту не може наружити у тој мери у којој је може наружити незнање. Естетика, као једна од највећих филозофских дисциплина, одувек је била (неопходан, користан) инструмент посматрачу уметности.

На слици, Марко Аурелије се открива у сељанима који, за разлику од Икара, не гледају у небо, већ испред себе. Они су заузети свакидашњицом. Икаров пад, иако централна тема слике, бар судећи по наслову, не заузима средишњи део платна, већ крајњи. Посматрач тек у десном углу може наслутити да се нешто дешава (за разлику од других ученика на слици) по томе што над водом лети перје и што је сама површина исте узбуркана на месту пада. За друге, Икаров идеал, подједнако колико и пад, не значе пуно. Бројгелова визија је, чини се, песимистичка, цинична, и не оставља простора идеалима. Вилиам Карлос Вилијамс из Бројгелове слике не извлачи поуку, он не покушава да дешифрује било какву врсту поруке на слици, он исту само описује.

Цитат: Вилијам Карлос Вилијамс, Изабране песме, изабрала, превела и приредила Дубравка Поповић Срдановић, Нолит, Београд, 1983.