Традиција и индивидуални таленат: Ник Кејв

Чинило ми се да сваком бићу припада још много других живота.

Када говоримо о делу Ника Кејва првенствено се морамо концентрисати на његову поезију коју је попут трубадура – али са више жестине, експресије и морбидности – изразио кроз своју музику, путујући, наступајући са бендовима The Birthday Party и The Bad Seeds. У том смислу, можемо га придружити личности и делу Боба Дилена или Леонарда Коена.

Кејв је један од мојих омиљених аутоегзорциста. Својеврсно дотицање „ивице“, креативни ентузијазам који надилази рационално (очигледан на сцени, током Кејвовом театралног наступа), „излазак из себе“, нека врста Ивана Карамазова стваралачког расцепа, односно начина на који ми видимо Keјва у спотовима и на наступима, и осећамо у песмама, јесу особине уметника које сам назвала аутоегзорцистима, бивајући под утиском изванредног есеја америчког критичара Стивена Гринблата Шекспир и истеривачи ђавола. Гринблат пише на себи својствен и приповедачки изванредно занимљив начин о тетарским одликама егзорцистичког чина у елизабетанској Енглеској, о симулакруму егзорцизма односно чина истеривања ђавола који, ако није антихуман и садистички, углавном јесте политички мотивисан театар. Полазећи од тог есеја увидела сам да код одређенимх уметника постоји снажно наглашена театарска одлика стваралачког чина која заиста личи на процес (само)истеривања ђваола и отуда стилска фигура аутоегзорцизма која је одржива код многих уметника који су претходно и на Кејва могли утицати. Овај текст је, стога, са једне стране позивање на Гринблата, а, са друге, он насловом призива Т. С. Елиота и његов есеј Традиција и индивидуални таленат. Оба есеја, и Гриблатов и Елиотов прилагођени су мојој теми, креативно су доживљени и ишчитани, али они као такви, са њиховим садржајем и закључцима нису изневерени. Само им је дат нови угао интерпретације и примене. Аналогије су важне и неопходне. Овај текст, стога, покушаће да помене уметнике који су припадали прошлости, традицији која је на Кејва могла утицати, и да приближи на који начин су ти уметници постали део садашњости, део индивидуалног талента једног уметника. Кејв није Вергилије, и латински више није у употреби, али на основу његове листе (дате у облику писма) може се наслутити да тзрадиција уопште није појам који се треба односити на прошлост, конзервативно, превазиђено и застарело већ да је она дестилована и присутна у садашњости.

Судећи по сензибилитету личности, као и тематском опусу песама које је писао и изводио, поезија француског песника Артура Рембоа заузима значајно место на Кејвовој полици. Рембо је писао:

Најзад установих да је неред могу духа нешто свето. Био сам докон, био сам жртва љуте грознице: завидео сам блаженству животиња – гусенице, која представља неодређеност стања, кртице – тог заспалог девичанства!

или

Паганска крв се враћа! Дух је већ близу; зашто ми Христ не помогне дајући ми души племенитост и слободу. Авај! Јеванђеље је прошло. Јеванђеље! Јеванђење.

Исти пример, транспонован у сферу енергије, стваралачке потенције и транса у који Кејв пада када је на концерту, види се на овом снимку:

Пакао, опсесивна Рембоова тема (која подједнако место има у поетским делима Илуминације и Боравак у паклу), на више начина присутна је у споту бенда The Birthday Party. Не само што Кејв има реч Hell исписану преко груди, већ се читав сценариј одвија у деветом кругу Пакла дизајнираном према визијама Дантеа и Боша који су према свињским главама и другим животињама били милосрднији.

Прогутао сам голем гутљај отрова. – Нека је трипут блажен савет на који сам надошао! – Утроба ми гори. Жестина отрова савија ми удове, изобличује ме, обара ме. Умирем од жеђи, гушим се, не могу да вичем. То је пакао, вечно мучење! Видите пламен како сукља! Горим, пожури, ђаволе!

Назирао сам повратак добру и срећи, спасење. Зар могу описати своје привиђење кад ваздух пакла не подноси химне!

Неколико светаца наведених на приложеној Кејвовој листи – која је, заправо, скуп људи и дела коју су инспирисали његово стваралаштво – присутно је и у споту, кроз изглед Кејвовог мршавог тела, огрнутог тек једном белом крпаром, тако да подсећа на прве хришћанске мученике или разбојнике са ренесансних триптиха који су приказивали Христово распеће.

Када смо већ код светаца, Кејв их помиње у песми O’Malley’s Bar. Два су посебно била значајна за западну иконографију, Свети Себастијан и Свети Франсиско:

I thought of Saint Frances and his sparrows
And as I shot down youthful Richardson
It was Saint Sebastian I thought of, and his arrows

Мислио сам на светог Франсиска и његове врапце
И пошто сам упуцао млађаног Ричардсона
На светог Себастијана сам мислио, и његове стреле

Птице, врапци, Свети Фрања и Свети Себастијан, сви се помињу у наведеној листи.

На Кејвовом списку је Ел Грекова слика Поглед на Толедо, једно од најпознатијих дела грчког сликара који је радио у Шпанији средином 16. и почетком 17. века. Затим, помиње и роман Виктора Игоа, Звонар Богородичине цркве, чија је оживљена и прилагођена пишчевој свакодневици средњевековна сценографија могла бити инспирација за песму Ain’t Gonna Rain Anymore. Својом мрачном, готском атмосфером, песма подсећа на црне пејзаже тушем и мастилом какве можемо видети на Игоовим акварелима који приказују удаљене манастире и рушевине, замкове, пуста острва окружена тамним облацима кроз које се пробија уска светлост месечевих лукова, истичући море, и лукове рушевина.

Тема неузвраћене и немогуће љубави, атмосфере налик театралним бајроновским поемама, присутна је и у другој верзији песме Do You Love Me. Треба ли поменути да се на листи налази и Стокерово ремек-дело викторијанске готске фанатазије, Дракула?

Кејвова листа са списком уметника који су извршили највећи утицај на њега

Када већ говоримо о утицајима који долазе из традиције не можемо у контексту Кејвовог стваралаштва заобићу жену која се налази на врху његове листе: Нину Симон. Такође, ту је и писац који је дао дефиницију жанру који Кејв доследно прати а то је јужњачка готика. Вилијам Фокнер и поетика америчког југа недвосмислено су присутни у Кејвовим песмама Thirsty Dog, The Curse of Millhaven, John Finns Wife. Упоредимо ли песму Sinnerman у извођењу Нине Симон и Кејвову песму John Finns Wife видећемо да присуствујемо епској борби елемената кроз сукоб полова, кроз пожуду, убиство и освету. У питању су јужњачке приче о одметницима и убицама, песме о крви, пљачки, силовању и превари. О грешницима за које нема искупљења.

Кејвови јунаци су грешници који, убивши Џона Фина беже, али – заклона нема. Стена их неће сакрити, река до које стижу тече крвава. Они дозивају Бога да им опрости, али их Бог шаље к Ђаволу, тамо где припадају, одакле долазе и у чијем ће се котлу, налик четвртом кругу пакла који вир те крваве реке крије, вртети у пожуди и злочину, немајући предаха. Независно од тога која је песма старија стихови обе сјајно се допуњују, само у супротном правцу. Прво се догодио сценариј из Кејвове песме John Finn’s Wife, стихови песме Sinnerman Нине Симон наставак су авантуре. Треба ли поменути да је Квентин Тарантино учио од најбољих?

Најзад, погледајмо ко се све нашао на листи која, судећи по Кејву, није завршена, и чији је наставак прималац тог списка (списак је, заправо, део писма) требало ускоро да очекује: традиција која је обликовала Кејвову естетику била је састављена од дела Емили Дикинсон, Сигмунда Фројда, Микеланђела, Мерилин Монро, Мухамеда Алија, Елвиса и Чаплина, Гриневалда, Орсона Велса, Хичкока, Христа, Одена, Томаса Хардија, Бетовена, Набокова, Достојевског, Фокнера, Фленери О’Конор, Стринберга.

Ипак, нигде није поменут француски симболиста, песник и аутоегзорциста, Артур Рембо. Можда се његово име нашло на другој страни списка? Најзад, откуд он као најчешће име које везујем за Ника Кејва када је у питању утицај уметника из прошлости на његову уметност? Отуда што су за уметност, подједнако за њено стварање колико и за доживљај, неопходни демон аналогије и анђео имагинације. Када оба успоставе равнотежу, настаје нешто попут тренутка када око, које је до тада било у мрачној просторији, дотакне врх светлости који га као сунце лотос или као прсти шљиву – потпуно отвори. Потребна је уметност како бисмо научили о плуралитету стварности.

Моје путовањем Француском 2008. године обележено је музиком Ника Кејва. Она евоцира француски средњи век, али не онакав какав је он био, већ онакав какав је приказан на каменим скулптурама чудовишта из 19. века: бајковит, игоовски. Вративши се са пута, опет сам слушала Кејва, покушавајући да музиком евоцирам утиске и напустим постојећи простор и постојеће време, да мишљу будем негде, изван оквира садашњице. Кејвова музика евоцира давно и далеко, романтично, готско. Општа места светске књижевности у њој могу бити препознта. Ник Кејв и јунаци његових наративних песама јунаци су књижевности романтизма. Током путовања, после обиласка места где је Леонардо да Винчи могуће је сахрањен, слушала сам две готик песме које су, уз камена створења која се кезе својим посматрачима, обележила моја сећања: Ain’t gonna rain anymore и Do you love me 2.

Цитати: Артур Рембо, Боравак у паклу, превео Никола Бертолино.

Ежен Делакроа, „Мефистофел“, 1827.
Гистав Доре, „Герион“, 1861.
Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.