O pesmama Nika Kejva i putovanjima

Fotografija katedrale Notr Dam iz 1853. godine

Poezija Nika Kejva uvek mi se nametala, spontano i bez plana, kada bih negde putovala. Vožnja bi bila duga tako da bi ostajalo dovoljno vremena za detaljno preslušavanje svih pesama sa većine albuma koje sam imala sa sobom. Potom, vrativši se sa puta, opet bih se vraćala Kejvu, pokušavajući da posredstvom muzike evociram utiske, sećanja, i da napustim realno postojeće prostor i vreme i mišlju budem negde, izvan. Na primer, u Francuskoj iz doba katedrala, baš kao na priloženoj slici.

Kejvova muzika je pogodna za evokaciju davnog i dalekog, misterioznog, romanesknog, avanturističkog jer je u većini slučajeva narativna, kazuje priču od početka do kraja, obično podrazumeva likove, izvesnu radnju, tok koji je uzročno-posledičan i čini da slušalac zapravo gleda film. Muzika je takva da podstiče slušaoca da sam stvara spoljašnje elemente koje Kejvov scenarij podrazumeva ili tek nagoveštava. Opšta mesta svetske književnosti u njoj mogu biti prepoznta i na taj način dobro ju je slušati, naročito, kada se putuje.

Tokom putovanja Francuskom, posle obilaska mesta gde je Leonardo da Vinči navodno sahranjen, tokom dugog putovanja tokom noći, slušala sam dve neogotik pesme koje su, uz jamena stvorenja na katedralama koja se keze na svoje posmatrače, u potpunosti obeležila moje tadašnje utiske i sva sećanja koja su potom usledila. Dve pesme se izdvajaju: Ain’t gonna rain anymore i Do you love me 2.