Композиције Филипа Гласа

Devin Powers - Score, 2011.

Девин Паверс, „Партитура“, 2011.

Лета 2009. године било је неиздрживо вруће. Не волим лето јер нисам рођена на простору који је адекватан за то годишње доба. Лета су за срећније народе, лепше пејсаже, другачија схватања свакодневног живота. Лето не бих умела да поистоветим са бетоном, али лето са лимуном испред куће бих. Сваки пут када помислм на то годишње доба сетим се Гетеових стихова:

Где лимун рађа, знаш ли краје те,
У густом лишћу поморанџа зре,
Где с плава неба лахор душе чист,
Где миртин цвет уз ловоров стоји лист?
Знаш ли их ти?

Ова тежња ка повратку Аркадији, спокоју грчког (италијанског) поднева, тишини, ведром небу, пастирима и божанствима која заједно чувају стада, лове и воде љубав, клетва је модерног човека који је изгубио то стање, али не и сећање на њега. Меланхолици унапред пате, углавном због губитка, не знајући тачно чега, али свакако губитка нечега што осећају да им по праву припада. Без тог неимењивог ентитета, простора и утиска, меланхолик се осећа нецеловитим. Тада, у часовима ужаса врелине и буке коју врелина ствара, меланхолик осећа неподношљив амбис празнине, вечито плутање.

Какве то везе има са музиком Филипа Гласа? Има, велике, утолико што помињемо меланхолију. Тема лета била је повод а меланхолија је суштина приче.  Пијанисткиња Бранка Парлић, већ поменутог лета, имала је наступ у Музеју афричке уметности и на репертоару је била Гласова музика. Концерт је био заказан рано, када се још увек осећала јара Сунца које је немилосрдно над нама гневило. Музеј афричке уметности сав је од дрвета које додатно задржава топлоту, сала је била пуна и неклиматизована. Музеј је на врху насеља, требало је пешачити узбрдо читавим Сењаком.

Све је то постало другачије када се зачула музика. Хладан звук допирао је из клавира. Ја сам била упозната са Гласовом музиком посредством филма Којанискаци, као и композиција рађених са Рави Шанкаром, али сам тада, управо захваљујући врућини комбинованом, а потом поништеној музиком, схватила колико је све то заправо небитно (то је нешто без конкретног облика и вербалног уобличења, вероватно разлози за сету). Истовремено, нешто друго (подједнако апстрактно) постало је битно, важеће и (патетике ли!) спасоносно.

Филип Глас је изразито савремен уметник. Не мислим само наформу и поступак, већ и на утиске које његова музика подстиче (отуђење, високе грађевине од стакла и челика, појединац суочен са буком око себе и празнином у себи, често ме подсети на поезију Томаса Транстремера). Циклус композиција Метаморфозе изврстан су пример Гласове поетике, а биле су добро уклопљене са филмом Сати. Време, саткано од сати, од бескрајног низа часова, то је оно неподношљиво, оно што се не мери казаљкама већ унутрашњим током. Глас је постигао, уз помоћ репетиције и непрестаног понављања истих нота, оживљавање емотивног вертига, бесконачну кружност, динамику без икакве праве динамике, описавши тако стање модерног човека, или пак само тугу која се осетила у необузадности врелог поднева.

Напомена: Цитирана Гетеова песма део је романа Године учења Вилхелма Мајстера и често се штампа, независно од романа, заједно са другим Гетеовим песмама под називом Мињон (по јунакињи романа која ју изводи). У овом тексту песма је цитирана према преводу Милана Ћурчина из антологије Песништво европског романтизма коју је саставио  Миодраг Павловић, Просвета, Београд, 1968.