Kompozicije Filipa Glasa

Devin Powers - Score, 2011.

Devin Pavers, „Partitura“, 2011.

Leta 2009. godine bilo je neizdrživo vruće. Ne volim leto jer nisam rođena na prostoru koji je adekvatan za to godišnje doba. Leta su za srećnije narode, lepše pejsaže, drugačija shvatanja svakodnevnog života. Leto ne bih umela da poistovetim sa betonom, ali leto sa limunom ispred kuće bih. Svaki put kada pomislm na to godišnje doba setim se Geteovih stihova:

Gde limun rađa, znaš li kraje te,
U gustom lišću pomorandža zre,
Gde s plava neba lahor duše čist,
Gde mirtin cvet uz lovorov stoji list?
Znaš li ih ti?

Ova težnja ka povratku Arkadiji, spokoju grčkog podneva, tišini, vedrom nebu, pastirima i božanstvima koja zajedno čuvaju stada, love i vode ljubav, kletva je modernog čoveka koji je izgubio to stanje, ali ne i sećanje na njega. Melanholici unapred pate, uglavnom zbog gubitka, ne znajući tačno čega, ali svakako gubitka nečega što osećaju da im po pravu pripada. Bez tog neimenjivog entiteta, prostora i utiska, melanholik se oseća necelovitim. Tada, u časovima užasa vreline i buke koju vrelina stvara, melanholik oseća nepodnošljiv ambis praznine, večito plutanje.

Ali, kakve to veze ima sa muzikom Filipa Glasa? Ima, velike, utoliko što pominjemo melanholiju. Tema leta bila je povod a melanholija je suština priče.  Pijanistkinja Branka Parlić, već pomenutog leta, imala je nastup u Muzeju afričke umetnosti i na repertoaru je bila Glasova muzika. Koncert je bio zakazan rano, kada se još uvek osećala jara Sunca koje je nemilosrdno nad nama gnevilo. Muzej afričke umetnosti sav je od drveta koje dodatno zadržava toplotu, sala je bila puna i neklimatizovana. Muzej je na vrhu naselja, trebalo je pešačiti uzbrdo čitavim Senjakom.

Sve je to postalo drugačije kada se začula muzika. Hladan zvuk dopirao je iz klavira. Ja sam bila upoznata sa Glasovom muzikom posredstvom filma Kojaniskaci (Koyaanisqatsi), kao i kompozicija rađenih sa Ravi Šankarom, ali sam tada, upravo zahvaljujući vrućini kombinovanom, a potom poništenoj muzikom, shvatila koliko je sve to zapravo nebitno (to je nešto bez konkretnog oblika i verbalnog uobličenja, verovatno razlozi za setu). Istovremeno, nešto drugo (podjednako apstraktno) postalo je bitno, važeće i (patetike li!) spasonosno.

Filip Glas je izrazito savremen umetnik. Ne mislim samo naformu i postupak, već i na utiske koje njegova muzika podstiče (otuđenje, visoke građevine od stakla i čelika, pojedinac suočen sa bukom oko sebe i prazninom u sebi, često me podseti na poeziju Tomasa Transtremera). Ciklus kompozicija Metamorfoze izvrstan su primer Glasove poetike, a bile su dobro uklopljene sa filmom Sati. Vreme, satkano od sati, od beskrajnog niza časova, to je ono nepodnošljivo, ono što se ne meri kazaljkama već unutrašnjim tokom. Glas je postigao, uz pomoć repeticije i neprestanog ponavljanja istih nota, oživljavanje emotivnog vertiga, beskonačnu kružnost, dinamiku bez ikakve prave dinamike, opisavši tako stanje modernog čoveka, ili pak samo tugu koja se osetila u neobuzadnosti vrelog podneva.

Napomena: Citirana Geteova pesma deo je romana Godine učenja Vilhelma Majstera i često se štampa, nezavisno od romana, zajedno sa drugim Geteovim pesmama pod nazivom Minjon (po junakinji romana koja ju izvodi). U ovom tekstu pesma je citirana prema prevodu Milana Ćurčina iz antologije Pesništvo evropskog romantizma koju je sastavio  Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.