Сексуалне персоне Гајта Газданова

Unknown Photographer

Фотографија: Тод Хидо

Добро сам запамтио филм који смо гледали, презиме главног глумца и његове многобројне авантуре. То је било утолико чудније што сам неколико минута после почетка представе додирнуо Лидину топлу руку и пред очима ми се замутило. Схватао сам да се дешава нешто непоправљиво и нисам могао да се зауставим. Десном руком сам обгрлио њена рамена, која су ми се меко и гипко примакла, и од тог тренутка сам потпуно изгубио власт над собом. Када смо изашли из биоскопа и скренули у прву улицу – ја нисам могао да говорим од узбуђења, она исто тако није рекла ни реч – ухватио сам је око струка, њене усне су се приближиле мојима, њено тело се припило уз мене и осетио сам како ме је кроз лаку тканину опекла врелина која избија из њега. Право изнад моје главе светлела је реклама хотела. Ушли смо унутра, и пратећи собарицу, која је из неког разлога носила црне чарапе, попели смо се уз степенице. „Број девет“ – рекао је доле мушки глас.

Изнад кревета је у зид било уграђено велико правоугаоно огледало, наспрам кревета стајао је параван са огледалима, нешто дубље у соби – орман са огледалима, и кроз неколико минута на свим тим сјајним површинама одразила су се наша тела. У тој фантастичној многобројности одраза било је нечег апокалиптички-светогрдног и помислио сам на Откривење светог Јована.

On dirait de la partouze*, рекла је Лида.

Имала је суво и топло тело и осећај печења који је оно у мени изазивало није ме напуштао. Чинило ми се да никад нећу заборавити те сате. Почео сам да се губим у том неочекиваном богатству физичких осећаја; у неисцрпној привлачности њеног тела било је нечег готово немилосрдног. Речи које је изговарала кроз халапљиво стиснуте зубе звучале су изузетно чудно – као да у том врелом ваздуху нема места за њих, деловале су као бескорисно подсећање на нешто што више не постоји. Сада сам се налазио у другом свету, који дотад, наравно, нисам познавао у свој његовој женској неодољивости. О томе је она дакле певала оне вечери када сам је слушао. Како је безизражајно, попут бледог музичког жамора, у мом сећању сада звучала клавирска пратња! Крхотине мисли кружиле су у мојој глави. Не, никада нисам помишљао да бих могао бити потпуно обузет физичком страшћу, тако свеобухватном да поред ње готово не остаје места ни за шта друго. Пажљиво сам гледао доле у Лидино лице, продуховљено и занесено, у њене овлаш размакнуте широке усне, које су помало личиле на крвожедне линије уста неке богиње коју сам видео једном – али заборавио сам где и када. У огледалима су се и даље мицале многобројне руке, рамена, кукови и ноге, и почео сам да се гушим од тог осећања умножености.

Драги, рекла је Лида безизражајним гласом, и мени се чинило да је тим звуцима тешко да се пробију кроз густ чулни талог – никога нисам волела овако као тебе.

* Могло би се помислити да је ово групна љубав. (фр.)

Извор: Гајто Газданов, Повратак Буде, превео Душко Паунковић, Паидеиа, Београд, 2008.