Strahov biblioteka u Pragu

Enerijer Strahov biblioteke u Pragu

Enerijer Strahov biblioteke u Pragu

Moja poseta Pragu jula 2013. godine dodatno je obogaćena posetom ovoj biblioteci. Zapravo, pišući o njoj, mogla bih da pišem o celokupnom utisku povodom Praga. Mislim da ga ove fotografije, ali i moje iskustvo, uobličuju u nešto jedinstveno i nešto što možda i nije on, a ni ova biblioteka. To je uglavnom slučaj sa magičnim gradovima: nepouzdanost.

U biblioteku nisam ušla. Čitav prostor sam uz nekoliko drugih posetilaca (gužva nije bila velika) videla sa vrata. Od dva hola, teološkog i filozofskog, delio nas je elegantan kanap koji je visio sa dve mesingane šipke. Videla sam predmete koje mnogo volim, globuse, stare, barokne, iz 17. veka. Mora da su tu preostali posle cara Rudolfa II koji je privlačio k sebi astronome, astrologe, alhemičare i geografe.

Prostor je bio taman, nisam osetila uobičajen miris biblioteka, kao ni bilo koji drugi miris. Videla sam časovnike, merdevine, mnoštvo knjiga i freske na tavanici. Prostor me je podsetio na barokni eneterijer crkve Svetog Nikole u Pragu, na Maloj strani. U nju sam ušla, razlika je bila u tome da u njoj nije bilo knjiga, ni časovnika, ni globusa, ali je tišina i magija mesta, stvorena zahvaljujući posebnim oblicima i bojama, bila ista, ili bar uporediva.

Potom smo se popeli na vrh građevine odakle se videla panorama grada, jedan tipičan zbijeni srednjeevropski grad, očuvan, muzej. Bele fasade i crveni krovovi, crne visoke ulazne kapije od teškog drveta. Podsetio me je na slike Egona Šilea na kojima je iz ptičije perspektive prikazan grad, takođe češki, slike nastale kada je pokušao da u jednom češkom gradu osnuje umetničku koloniju sa još nekoliko slikara.

Doduše, Šileov grad je kišni grad, podseća na mala mesta u Rusiji koja Dostojevski tako dobro opisuje u svojim romanima. Moj Prag je bio nešto sasvim drugo. Bilo je leto kada sam u njemu boravila samo nedelju dana. Grad je veličanstven, a mali i miran, nebo je drugačije, veoma je visoko. Najlepše popodne u životu provela sam na jednom praznom trgu na Hrdačanima. Sunce je zalazilo, nebo je bilo rumeno. Isto to mogu da kažem i za doživljaj koji sam imala u jednom parku, pored Opere, nadomak crkve Svetog Nikole ili na Karlovom mostu.