„Овде ме не могу разумети“: Паул Кле и Београд

Овде ме не могу разумети. Боравим подједнако са мртвима колико са нерођенима. Нешто ближи сржи стварања него обично. Али ни приближно довољно.

Епитаф на гробу немачког сликара Паула Клеа превела сам за ову прилику. Његове боје су хармоничне и оспокојавајуће а облици често афирмација дечије визије. Све асоцира на подводни свет пре много хиљада година, на кретање облика уздрхталих захваљујући морској струји, на плес цвећа из Дизнијевог цртаног филма о Алиси, на ритам и и сјај мисли у настајању. Све је овде апстракција и сан.

Клеово дружење са Кандинским, путовање у Египат са Францом Марком, афирмација у Баухаус покрету, све је то вредно помена и говори о његовом статусу у контексту уметности 20. века. Међутим, оно што мене веже за овог сликара јесу неке његове слике које сам увек поредила са насловном страном албума Fool Control групе Eyesburn. Београд каквим га ја видим и идеализовано доживљавам приказан је на том омоту. Мислим да каснији уметник, творац насловне стране албума из 2000. године, који је обележио моје одрастање и музички укус, није био под утицајем свог претходника, али сличности су уочљиве.

Мој доживљај ових слика је Београд из ноар филмова. Ноћ, сенке, жути пудер у праху уличног осветљења који обасјава мокре тротоаре и баца сенку на лица под шеширима. Нечији кораци чују. Музика тромбона прати контуре зграда које обликују контуре наших тела, исто као што обликују и наша лица, јер се утискују у нашу душу док поред њих пролазимо, тај циркуларни, повратни ток зграда и људи је нераздвојив. Моја омиљена песма са тог албума која, заправо, јесте оличења Београда из моје маште, мојих снова о овом граду, граду какав је могао бити, јесте No Free Time.

Налазим се у улици Гаврила Принципа. Долазим до Манакове куће, прекопута које је једна продавница бомбона. Ако пређем улицу и кренем ка Краљици београдске архитектуре, згради Геозавода, на путу ћу се зауставити поред продавнице беретки, шубара и шешира, у коју се улази једино ако прво позвониш. У ове касне сате (градом ходам бесциљно ноћу јер тада ми је најлепши) у тој продавници, са ћилимом и белим бродским даскама нема никога, а излог је неосветљен. Од Манакове куће одлучујем да скренем у улицу која ме води горе, то је улица уз коју се пењем, зграде се надвијају нада мном, ја дижем поглед ка њима, тражим округле прозоре на фасадама, окрњене углове тераса и наге каријатиде са класјем у руци. Пењем се, теже дишем, ту су мачке, степенице које воде ка забаченом бару шпанског имена, и он је затворен у ово доба. Настављам да идем узбрдо.

Најзад, стигла сам на кров Руине. Са њеног врха, костура онога што је некада била Беобанка, док шкрипи ветар међу оглоданим спратовима, посматрам град и видим оно што је Кле цртао. Видим зграде које падају ка реци, климаве су и неравне, попут домина које се у низу ослањају једна на другу. Видим моју омиљену улицу у том крају, Светозара Радића, где сам некада видела један простор на углу са Црногорском у коме сам пожелела да отворим свој антикваријат. Видим улицу којом сам дошла, њен доњи наставак који води до Краљице. Видим хотел Бристол, видим улицу иза хотела у којој су лучке кафане, видим старе куће које подрхте кад воз пролази. Видим једну гаражу, унутрашња дворишта, степенице испод моста, климаве вратнице, бараке, мачке и реку.

Београд ноћу. Један кварт, две перспективе.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.