Ovde me ne mogu razumeti. Boravim podjednako sa mrtvima koliko sa nerođenima. Nešto bliži srži stvaranja nego obično. Ali ni približno dovoljno.

Epitaf na grobu nemačkog slikara Paula Klea prevela sam za ovu priliku. Njegove boje su harmonične i ospokojavajuće a oblici često afirmacija dečije vizije. Sve asocira na podvodni svet pre mnogo hiljada godina, na kretanje oblika uzdrhtalih zahvaljujući morskoj struji, na ples cveća iz Diznijevog crtanog filma o Alisi, na ritam i i sjaj misli u nastajanju. Sve je ovde apstrakcija i san.

Kleovo druženje sa Kandinskim, putovanje u Egipat sa Francom Markom, afirmacija u Bauhaus pokretu, sve je to vredno pomena i govori o njegovom statusu u kontekstu umetnosti 20. veka. Međutim, ono što mene veže za ovog slikara jesu neke njegove slike koje sam uvek poredila sa naslovnom stranom albuma Fool Control grupe Eyesburn. Beograd kakvim ga ja vidim i idealizovano doživljavam prikazan je na tom omotu. Mislim da kasniji umetnik, tvorac naslovne strane albuma iz 2000. godine, koji je obeležio moje odrastanje i muzički ukus, nije bio pod uticajem svog prethodnika, ali sličnosti su uočljive.

Moj doživljaj ovih slika je Beograd iz noar filmova. Noć, senke, žuti puder u prahu uličnog osvetljenja koji obasjava mokre trotoare i baca senku na lica pod šeširima. Nečiji koraci čuju. Muzika trombona prati konture zgrada koje oblikuju konture naših tela, isto kao što oblikuju i naša lica, jer se utiskuju u našu dušu dok pored njih prolazimo, taj cirkularni, povratni tok zgrada i ljudi je nerazdvojiv. Moja omiljena pesma sa tog albuma koja, zapravo, jeste oličenja Beograda iz moje mašte, mojih snova o ovom gradu, gradu kakav je mogao biti, jeste No Free Time.

Nalazim se u ulici Gavrila Principa. Dolazim do Manakove kuće, prekoputa koje je jedna prodavnica bombona. Ako pređem ulicu i krenem ka Kraljici beogradske arhitekture, zgradi Geozavoda, na putu ću se zaustaviti pored prodavnice beretki, šubara i šešira, u koju se ulazi jedino ako prvo pozvoniš. U ove kasne sate (gradom hodam besciljno noću jer tada mi je najlepši) u toj prodavnici, sa ćilimom i belim brodskim daskama nema nikoga, a izlog je neosvetljen. Od Manakove kuće odlučujem da skrenem u ulicu koja me vodi gore, to je ulica uz koju se penjem, zgrade se nadvijaju nada mnom, ja dižem pogled ka njima, tražim okrugle prozore na fasadama, okrnjene uglove terasa i nage karijatide sa klasjem u ruci. Penjem se, teže dišem, tu su mačke, stepenice koje vode ka zabačenom baru španskog imena, i on je zatvoren u ovo doba. Nastavljam da idem uzbrdo.

Najzad, stigla sam na krov Ruine. Sa njenog vrha, kostura onoga što je nekada bila Beobanka, dok škripi vetar među oglodanim spratovima, posmatram grad i vidim ono što je Kle crtao. Vidim zgrade koje padaju ka reci, klimave su i neravne, poput domina koje se u nizu oslanjaju jedna na drugu. Vidim moju omiljenu ulicu u tom kraju, Svetozara Radića, gde sam nekada videla jedan prostor na uglu sa Crnogorskom u kome sam poželela da otvorim svoj antikvarijat. Vidim ulicu kojom sam došla, njen donji nastavak koji vodi do Kraljice. Vidim hotel Bristol, vidim ulicu iza hotela u kojoj su lučke kafane, vidim stare kuće koje podrhte kad voz prolazi. Vidim jednu garažu, unutrašnja dvorišta, stepenice ispod mosta, klimave vratnice, barake, mačke i reku.

Beograd noću. Jedan kvart, dve perspektive.