Туга која се осетила у необузадности врелог поднева: Композиције Филипа Гласа

2009. је била изузетно мрачна година мог живота. Тада су се догодиле ствари – али не одједном већ као сума многобројних претходних догађаја – које су пресудно утицале на мој живот. Једина добра ствар која ми се тада догодила (догађала) била је да сам прочитала Прустово Трагање (књигу сам читала од марта до октобра). Слободно могу рећи да ме је она спасла потпуног обесхрабрења, потонућа, безизлаза и очаја који ми се тада догађао.

Лето није моје годишње доба, не подносим га, а лета 2009. било је неиздрживо вруће. Не волим лето јер нисам рођена на простору који је адекватан за то годишње доба. Лета су за срећније народе, лепше пејзаже, другачија схватања свакодневног живота. Лето не бих умела да поистоветим са бетоном, али лето са лимуном испред куће бих. Сваки пут када помислм на то годишње доба сетим се Гетеових стихова:

Где лимун рађа, знаш ли краје те,
У густом лишћу поморанџа зре,
Где с плава неба лахор душе чист,
Где миртин цвет уз ловоров стоји лист?
Знаш ли их ти?

Ова тежња ка повратку Аркадији, спокоју грчког (италијанског) поднева, тишини, ведром небу, пастирима и божанствима која заједно чувају стада, лове и воде љубав, клетва је модерног човека који је изгубио то стање, али не и сећање на њега. Меланхолици унапред пате, углавном због губитка, не знајући тачно чега, али свакако губитка нечега што осећају да им је припадало, да су ту некада били. Без тог неимењивог и неодређеног простора, а са тим бескрајно раздражујућим утиском чежње, меланхолик се осећа нецеловитим. У часовима ужаса врелине, и буке коју врелина ствара, меланхолик осећа неподношљив амбис празнине, вечито плутање.

Какве то везе има са музиком Филипа Гласа? Има, велике, утолико што помињемо меланхолију, иако Гласова музика често из меланхолије прелази у море неподношљиве туге. Пијанисткиња Бранка Парлић, већ поменутог лета 2009, имала је наступ у Музеју афричке уметности и на репертоару је била Гласова музика. Концерт је био заказан рано, када се још увек осећала јара Сунца које је немилосрдно над нама гневило. Музеј афричке уметности сав је од дрвета које додатно задржава топлоту, сала је била пуна и неклиматизована. Музеј је на врху насеља, требало је пешачити узбрдо читавим Сењаком.

Све је постало другачије када се зачула музика. Хладан звук допирао је из клавира и обавијао свој ледени дах око наших срца.

Филип Глас је савремен уметник. Његову савременост не дефинишe само поступак, већ и утисци које његова музика евоцира (отуђење, високе грађевине од стакла и челика, појединац суочен са буком око себе и празнином у себи, та музика често ме подсети на поезију Томаса Транстремера). Циклус композиција Метаморфозе изврстан су пример Гласове поетике. Метаморфозе су циклус од пет композиција кје су се нашле на гласовом албуму Solo Piano снимљеном 1989. године. Композиције су биле инспирисане Кафкином приповетком Преображај. Друга Метаморфоза била је кључна композиција филма Сати. Време, саткано од бескрајног низа тренутака не мери се казаљкама већ унутрашњим током и доживљајем. Глас је постигао, непрестано понављајући исте ноте, оживљавање емотивног вертига, бесконачну кружност, динамику без динамике, описавши тако стање модерног човека, или пак само тугу која се осетила у необузадности врелог поднева.

Стихови: Гете, Мињон, превео Милан Ћурчин (део романа Године учења Вилхелма Мајстера)

Слика: Девин Паверс, Партитура, 2011.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.