Евокативна меланхолија предмета у празној соби: Жан-Батист Симеон Шарден

Ови тихи простори, ове празне собе чине се недодирнуте звуком. Тамне су, наговештавају крхкост, стидљивост пред зраком. Он ће разобличити њихову тајну: неспремност да превазиђу себе, ограничења својих зидова, да одагнају празнину, „да ниси заборављен и да спаса ти има“, како каже стих једне песме Петра Пајића.

Пре меланхолије, овде има шарма који светлост оставља на површини воћа, на површини воде недавно спуштене чаше. Исечак из живота: мало воћа на столу, бокал, чаша, тама послеподнева. Сви су у врту, у пољу, или спавају. Антиципација је једино што нам преостаје гледајући ова једноставна дела, суптилно саткана од жеље да буду препозната, али не на слици, већ свакодневно, док поред њих немарно пролазимо, док их безобзирно користимо, а она можда пате попут предмета у поезији Васка Попе (столњак, чачкалица, чивилук, столица, тањир, хартије, кромпир).

Ево шта је Ален де Ботон, у поглављу „Како да отвориш очи“ књиге Како Пруст може променити твој живот, написао о Шардену, сликару коме се Пруст неизмерно дивио и чије је сцене евоцирао у свом роману:

Шарден није насликао много принчева и палата. Он је волео да слика зделе са воћем, врчеве, џезве, векне хлеба, ножеве, чаше с вином и комаде меса. Волео је да слика кухињско посуђе, и то не љупке тегле са пралинама, већ сланике и цедиљке. Кад се ради о људима, Шарденови ликови ретко чине икакво херојско дело; један чита књигу, други гради кућу од карата, жена тек што је стигла кући из куповине, а мајка указује својој ћерки на неколико грешака које је начинила приликом везења.

Па, ипак, упркос ординарној природи својих предмета, Шарденово сликарство успева да буде изванредно омамљујуће и евокативно. Његова бресква румена је и пуначка као херувим, тањир острига или кришка лимуна примамљиви су симболи халапљивости и сензуалности. Ража, распорена и окачена на куку, призива море чији је застрашујући житељ била за свог животног века. Њена утроба, обојена тамно црвеном крвљу, плавим нервима и белим мишићима, је попут бродова полихромне катедрале. Између предмета, такође, постоји хармонија; на једном платну готово пријатељство између црвенкастих боја простирке пред камином, кутијице за игле и повеска вуне. Ове слике су призори у један свет, одмах препознатљив као наш властити, а ипак необичан, чудесно примамљив.

Цитат: Ален де Ботон, Како Пруст може променити твој живот, превео Саша Лалић, Завет, Београд, 2003.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A