Сећање на спокој септембарског поднева, његову боју и тишину: Клод Лорен

Да, то наводи на помисао, лишену било какве еуфорије, можда чак пре сетну, да, доиста, крајем септембра или почетком октобра уме да дође сањани дан и свет се укаже у свом савршенству. Потврђује се да је срећа могућа. За сваки такав дан, за свако такво јесење поподне, треба бити захвалан бескрајно, ако се такво поподне мисли у бескрај… Срећи која се догодила више ништа и не треба.

У једној од соба Старе пинакотеке у Минхену налазе се слике Клода Лорена. Утисак је величанствен. Пошто је садржај музејских соба распоређен хронолошки, Лоренове слике долазе на крају (Стара пинакотека садржи дела настала до краја 18. века). Собу у којој се налазе његовe слике разликује светлост. Као да саме боје са платна пружају просторији други живот, величанственост која се купа у одсјају. Аркадија, изгубљени свет, митови и пејзажи као вечна тежња ка повратку идеалу, Сунцу, пред нама су. Септембарски спокој је стање које је човек изгубио, али не и сећање на њега, осећај да зна да је некада био тамо (где?), али да му то осећање, једноставно и лако, сада измиче, као Еуридика Орфеју. Само трен је довољан. Септембар је стање душе и тежња ка њему, то није (само) месец.

Клод Лорен је покушавао да уклопи оно што би приказивао у строга академска начела, тему прилагођавајући унапред задатим нормама. Он нам визуелно сведочи о библијским или античким сценама, али слике се уопште не морају односити на те догађаје. Оно што је приказано на њима стоји као универзално и може се односити на било коју другу сцену. Зашто би Одисеј био наша прва асоцијација да није поменут у називу слике? То би могао бити и Енеја или неки Лоренов савременик који са трговачким бродом пристиже, рецимо, у Напуљ.

Скоро цео седамнаести век припадао је овом сликару. Рођен је 1600. године у Француској али је већину живота провео у Италији. Одатле светлост, она долази са римских и напуљских обала, поља, гајева, брда. Лорен је своје сцене уклапао у историјске или митолошке представе које су према академским правилима биле значајније. Заједно са холандским сликарима он спада међу најзначајније пејзажисте свога доба.

У Дрездену, у галерији, има слика Клода Лорена, мислим, по каталогу, „Акид и Галатеја“, а ја сам је увек називао „Златан венац“ не знајући ни сам зашто. Видео сам је и раније а сада, ономад, уз пут, запазио сам је још једанпут. Сањао сам ту слику, али не као слику, него као неку епску песму. Кутић грчког Архипелага; плави нежни таласи, острва и стене, обале у цвећу, у даљини чаробна панорама, сунце залази – речима се не може описати. Ту европско људство замишља своју колевку, прве сцене из митологије, свој земаљски рај. Ту живљаху дивни људи. Устају и лежу срећни и невини; њихове веселе песме испуњавају шуме; велико изобиље неначетих снага прелива се у љубави и простодушној радости. Радујући се својој дивној деци, сунце својим зрацима прелива та острва и море. Диван сан, узвишена обмана! Машта невероватнија од свих које су икад постојале, али којој је цело човечанство, откад постоји, давало све своје снаге, за коју се умирало на крсту и убијани пророци, без које народи неће да живе, а не могу ни да умру. Све то осећање као да сам у том сну проживео; не знам шта сам управо снио, литице и море и коси зраци сунца на заласку, све то као да сам још гледао кад сам се пробудио и отворио очи, први пут у животу буквално сузама наквашене. Осећање среће, мени још непознате, прође ми кроз срце, да ме чак и заболе.

Цитат се, као што смо могли прочитати, односи на једну Лоренову слику, приложену у наставку. Он припада роману Зли дуси Фјодора Достојевског и описује сан који један од јунака дела, Ставрогин, прича монаху Тихону. Опис може допунити утисак о Лореновим сликама, као и њихову рецепцију у потоњим временима. Он се односи на аркадисјка расположења и златни век (пејзаж по себи нема расположење, у њега одређена расположења уноси посматрач), подразумева говор о Аркадији, о самом концепту, као и о митској позадини идиличне земље у којој нема времена и у којој су живели, потпуно лишени сваког терета, први људи.

Слика која је инспирисала Достојевског налази се у прелепој галерији слика у Дрездену. На њој видимо, у предњем плану, Галатеју и Акида, загрљене, пред чином који у предњем плану сугеришу две птице које на танкој узици држи Амор. У левом углу видимо две наге женске прилике за које можемо претпоставити да су богиња Венера и нека од нимфи из њене пратње. Десно видимо киклопа Полифема који је заљубљен у Галатеју и који ће на љубавнике бацити стену. Она ће Акида убити а Галатеја ће учинити све да га преобрази у речно божанство. Све се дешава, према Овидијевим Метаморфозама, на Сицилији, подно Етне, што нам је сугерисано вулканом у горњем десном углу слике. Лорен је вероватно читаву сцену видео надомак Напуља: Етна лако може бити Везув а острво у даљини Искија или Капри. Светлост, упркос митској позадини приче, чини се, доминира сликом, више и од самог приказаног предела. Она је тамна у предњем плану, означава сенку касног зрелог поднева на Медитерану. У позадинском плану светлост је боје ране кајсије.

Цитати:

Драган Стојановић, О идили и срећи. Хелиотропно лутање кроз сликарство Клода Лорена, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1991.

Фјодор Михајлович Достојевски, Зли дуси, превела Косара Цветковић, Рад, Београд, 1964.

Клод Лорен, „Акид и Галатеја“, 1657.
Клод Лорен, „Лука“, 1644.
Клод Лорен, „Лука“, 1648.
Клод Лорен, Аврам прогони Хагару и Ишмаела, 1668.
Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A