Kratka istorija tipografije

Ova prelepo ukrašena koverta datira iz 19. veka i poreklo vodi iz jedne malene pariske radnje nalik Ali Babinoj pećini koja se bavila lepim pisanijem. Koverta može asocirati na priču o kaligrafiji – umetnosti lepog pisanja i ukrašavanja rukopisa – ali ovaj post posvećen je „savremenijem“ umeću – tipografiji, umetnosti oblikovanja slova i pisama po otkriću štamparske mašine.

Iako kaligrafija nije izgubiila značaj ni po Gutembergovom izumu, danas je daleko više u opticaju umetnost tipografije. Svako može koristiti font koji mu odgovara i na taj način vizuelno estetizovati svoj tekst na word papiru, ali ne može svako imati prelep rukopis i biti krasnopisac.

Nije reč o suprotstavljanju  veština, već o isticanju njihovih  različitih implikacija. Tipografija svedoči o umetnosti odabira onoga ko formira tekst. Kaligrafija, sa druge strane, svedoči o umetnosti pokreta ruke onoga koji piše, o njegovoj ličnosti i psihologiji. Na oba načina pisac o sebi saopštava, i ne samo sadržajem svog teksta već i oblikom reči kojima je formiran.

Upotreba tuge: Lizel Miler i Meri Oliver

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Mari Lorensin, Autoportret, 1904. 

LISEL MUELLER: WHEN I AM ASKED

When I am asked
how I began writing poems,
I talk about indifference of nature.

It was soon after my mnother died,
a brilliant June day, everything blooming.

I sat on a gray stone bench
in a lovingly planted garden,
but the daylilies were as deaf
as the ears of drunken sleepers,
and the roses curved inward.
Nothing was black or broken
and not a leaf fell,
and the sun blared endless commercials
for summer holidays.

I sat on a gray stone bench
ringed with ingenue faces
of pink and white impatiens
and placed my grief
in the mouth of language,
the only thing that would grieve with me.

*

MARY OLIVER: THE USES OF SORROW
(in my sleep i dreamed this poem)

Someone I loved once gave me
a box full of darkness

It took me years to understand
that this, too, was a gift.

Mit o Pandorinoj kutiji promenio je tokom vekova mnoga narativna obličja i u ovom do mene je stigao posredstvom dve pesnikinje – Lizel Miler i Meri Oliver. Nije reč o intenciji autorki da mit redefinišu ili poetski uobliče. Reč je o mom transponovanju mita na čitalačko iskustvo.

Pesma Meri Oliver, ovako postavljena, zapravo je zaključak pesme Lizel Miler. Treba ih čitati zajedno, kao početak i kao nastavak. Pisanje je dar tuge. Box full of darkness iz pesme Meri Oliver ekvivalentna je smrti majke iz prve pesme.

U prirodi, u spoljašnjem svetu,  sve  je ravnodušno spram bola onoga koji ga oseća. To je razlog i započinjanja pisanja. Indiferentnost razoružava. Sa junakinjom pesme Lizel Miler ne saoseća se ništa oko nje, osim:

and placed my grief
in the mouth of language,
the only thing that would grieve with me.

U romanu Gospođa Bovari, otac Eme Bovari, po saznanju da mu je kćer umrla, ne može da poveruje da je to jutro kao i svako drugo, ništa se nije promenilo i, čini se, svet je apsolutno ravnodušan, nedotaknut.

U filmu Amadeus Miloša Formana, po smrti kompozitora, po kišnom danu, sve je isto dok konjska zaprega odnosi sanduk na groblje. Krave se moraju izvesti na ispašu, trgovačka kola moraju proći.

Najzad, tu je primer i sa mitom o Ikaru i njegovom padu, naročito onako kako je prikazan na Brojgelovoj slici. Ikar je pao, niko to ne primećuje, svet nastavlja dalje svoj tok. Seljani i dalje oru.

Postoji adekvatan odgovor na indiferentnost: to je umetnost. Ne zato što će stvaralački čin bol ublažiti ili poništiti, već zato što će borba biti ravnopravnija.

Ili neće?

Paul Kle i impresije povodom njegovog slikarstva

Paul Klee

Ovde me ne mogu razumeti. Boravim podjednako sa mrtvima koliko sa nerođenima. Nešto bliži srži stvaranja nego obično. Ali ni približno dovoljno.

Epitaf na grobu nemačkog slikara Paula Klea prevela sam za ovu priliku, sada se ne sećam iz koje knjige. Nekoliko objava posvetila sam ovom slikaru pa bi se moglo zaključiti da volim njegovo slikarstvo. Njegove boje su nekada, kao što je to slučaj sa purpurnom na dva prikazana rada, harmonične i zanimljive, a njegov rad afirmacija dečije vizije. Dečija vizija u slikarstvu nije mi bliska, iako je ne odbacijum, za razliku od dečije vizije u književnosti.

Paul Klee, Reifendes Wachstum, 1921. Watercolor over pencil on paper and collage. Sold by Christie’s for $1,142,500.

Poslednji crtež asocira me na podvodni svet pre četri milijarde godine, ukoliko je tada zemlja postojala, geologija i godine nisu mi bliske, naročito ne mom pamćenju koje je likovne prirode, ređe pamtim činjenice, slike uvek i jasno. Podsećaju me na ples cveća iz Diznijevog crtanog filma o Alisi, na ritam i kretanje oblika uzdrhtalih zahvaljujući morskoj struji. Podsećaju na morsko dno noću i sjaj misli u nastajanju.

Kleovo druženje sa Kandinskim, putovanje u Egipat, afirmacija u Bauhaus pokretu, sve je to vredno pomena i govori o njegovom statusu i umetničkoj afirmaciji u svom vremenu. Za bolji pregled njegovog dela predlažem čitaocu da poseti sajt Design is Fine. Tu je Kleovo stvaralaštvo adekvatno predočeno i pruža jasan uvid u stvaralački kod slikara.

Ono što me veže za Klea je jedan njegov crtež koji sam poredila sa naslovnom stranom albuma Foolcontrol grupe Eyesburn. Beograd, kakvim ga ja vidim, prikazan je na ova dva crteža. Mislim da kasniji umetnik, tvorac naslovne strane albuma iz 2000. godine koji je obeležio moje odrastanje i muzički ukus, nije bio pod uticajem svog prethodnika, ali sličnosti su uočljive na relaciji upotrebe geometrije pri definisanju kontura grada.

Moj doživljaj ovih slika je jedan Beograd iz noar filmova. Bez ubistva, ali sa vizijama pijanog čoveka, a alkohol viziju ne stvara, on je samo, ukoliko je već nosimo u sebi, intezivira. Noć, senke, žuti puder u prahu uličnog osvetljenja obasjava kapi kiše koje praše trotoare i lica pod šeširima. Nečiji koraci čuju se iza ugla. Muzika prati konture zgrada koje oblikuju konture naših tela, isto kao što oblikuju naša lica, jer se utiskuju u našu dušu, taj cirkularni, povratni, tok je nerazdvojiv.

Moja omiljena pesma sa albuma grupe Eyesburn, koja, zapravo, jeste oličenja grada u kome ja živim, grada iz moje mašte, mojih snova o gradu, gradu kakav je nekad bio i kakav je mogao biti, jeste No Free Time. To su zgrade koje ja vidim odozdo. Nalazim se u ulici Gavrila Principa, ali ne skrećem u Kameničku, već nastavljam pravo. Dolazim do Manakove kuće, prekoputa koje je prodavnica bombona. Ako pređem ulicu i krenem dole, ka Lepotici, ka Kraljici beogradske arhitekture, zgradi Geozavoda, na putu ću se zaustaviti pored prodavnice beretki, šubara i šešira, u koju se ulazi jedino ako prvo pozvoniš.

U ove kasne sate, kada lutam gradom, u toj prodavnici, sa ćilimom i belim brodskim daskama, nema nikoga, a izlog je neosvetljen. Mora da šeširi međusobno govore, da lutke dižu svoju plastičnu glavu kada je ulica pusta, posmatrajući žuto svetlo i kapi. Ali, ja ne želim da idem dole. Od Manakove kuće skrećem u ulicu koja me vodi gore, to je ulica uz koju se penjem, a zgrade su velike, ja dižem pogled ka njima, tražim okrugle prozore na fasadama, okrnjene uglove terasa i nage karijatide sa klasjem u ruci. Penjem se, teže dišem, tu su mačke, stepenice koje vode ka zabačenom baru španskog imena, i on je zatvoren u ovo doba. Nastavljam da idem uzbrdo.

Stigla sam na krov Beobanke odakle posmatram grad. Sa krova te ruine, dok škripi vetar među oglodanim spratovima, vidim šta je Kle nacrtao. Vidim zgrade koje padaju ka reci, klimave su i neravne, poput domina koje se u nizu oslanjaju jedna na drugu, vidim moju omiljenu ulicu, Svetozara Radića, gde sam videla jedan lokal na uglu sa Crnogorskom u kome sam poželela da otvorim svoj antikvarijat. Vidim ulicu kojom sam došla, njen donji nastavak koji vodi do Kraljice. Vidim hotel Bristol, vidim ulicu iza hotela u kojoj su lučke kafane, vidim stare kuće koje podrhte kad voz prolazi. Vidim jednu garažu, unutrašnja dvorišta, stepenice ispod mosta, klimave vratnice, barake, mačke i reku. Beograd noću, jedan njegov kvart, a dve perspektive.

Kle Eyesburn

Najzad, dolazimo i do Kleove beležnice, u jednom trenutku internet senzacije. Umetnički rukopisi, skice, pisma zahvaljujući digitalizaciji dostupni su svima. Sadržaju su, bar u ovakvom obliku, napustili tamu svojih biblioteka, polica i prostorija u koje retko ko ulazi. Razmišljala sam da sama umetnička dela, kao predmeti i materijalni artefakti, vode jedan dosadan i tužan život, iako sama sadrže energiju i veliki život.

U to sam se uverila, to mi je, zapravo, prvi put palo na pamet kada sam u Umetničko-istorijskom muzeju u Beču videla Vermerovu sliku Umetnost slikanja. Takvo umetničko delo, sa takvim sadržajem, tako živo u svesti ljubitelja umetnosti, stoji u jednoj od krajnjih soba muzeja, u uglu, gledajući u mrtav ugao, a možda i kroz prozor (pamćenje je nepouzdano, ne sećam se da li je tu bio zid ili prozor, ali sećam se tuge koju sam osetila kada sam tu sliku videla). Tako i sa ovim, i mnogim drugim, beležnicama.

Njihova ravnomerno raspoređena, uredna geometrija ne razabiram čemu je mogla da služi, ne razumem šta je na ovim skicama, mislim da to većina ljudi ne razume, niti da razmišlja u tom pravcu. Oblici su lepi, interesantni, dečiji, i oni me podsećaju na magiju podvodnog sveta i morskog dna okeana, na ljubitelje sudoku ukrštenica, kao i drugih društvenih igara, a i oni imaju svoj prostor u Beogradu, jedno atomsko sklonište na Novom Beogradu.

Otišla sam u taj neformalni klub nekoliko puta, iako nisam ljubitelj društvenih igara, da posmatram ljude, i da otkrivam jedan svet za koji nisam znala da postoji. Možda je ovaj grad, možda su ljudu u njemu, baš poput bića sa morskog dna. Koliko toga se tamo dešava, a mi to ne možemo da znamo. Možemo samo da naslutimo. Umetnost je odličan provodnik ka tome. Ja volim da posmatram ljude, podjednako koliko i digitalne beležnice i da tako pronalazim sličnosti.

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o prijateljstvu)

Head of Artemis, 4th c. BC

Head of Artemis, 4th c. BC

I tada mi se javi najmudriji od svih mojih dobrih duhova: Plotina. Više od dvadeset godina poznavao sam caricu. Bili smo iz iste sredine, bili smo približno istih godina. Gledao sam je kako mirno podnosi život skoro isto skučen kao što je i moj, ali sa manje nade na budućnost. Podržavala me je, kao da to ne primećuje, u teškim časovima. Ali u gadnim danima Antiohije njeno mi je prisustvo postalo neophodno, kao što će mi kasnije uvek biti neophodno njeno poštovanje, i sačuvao sam ga sve do njene smrti. Navikao sam se na tu priliku u beloj odeći, jednostavnoj koliko to može da bude odeća jedne žene, na njena ćutanja, njene odmerene reči, koje su uvek bile samo odgovori, i to što je moguće jasniji. Njen izgled nije ni po čemu odudarao u ovoj palati starijoj od rimske raskoši; ova ćerka skorojevića bila je potpuno dostojna Seleukida. Skoro u svemu smo se slagali. Oboje smo imali strast da ukrasimo, a potom ogolimo svoju dušu, da okušamo svoj duh na probnom kamenu. Naginjala je epikurejskoj filozofiji, tom uskom ali čistom ležaju gde bi se ponekad i moja misao opružila. Tajna bogova, koja je mene mučila, nije je uznemiravala, a nije imala ni moju strasnu privrženost telima. Bila je čedna iz gađenja prema površnosti, širokogruda više svesno no po prirodi, mudro nepoverljiva, ali spremna da sve prihvati od prijatelja, čak i njegove neizbežne pogreške. Prijateljstvo je za nju bio izbor u koji je cela ulazila; apsolutno mu se predavala, onako kako sam ja to samo u ljubavi činio; otkrivao sam joj ono što sam skrivao od svakog drugog: na primer tajne podlosti. Volim da verujem da mi ni ona sa svoje strane ništa nije prećutala. Prisnost tela, koje nikad nije bilo među nama, nadoknadio je taj dodir dva duha tesno vezana jedno za drugo.

Našem slaganju nisu bile potrebne izjave, objašnjenja ili uzdržavanja: same činjeice bile su dovoljne. Ona ih je bolje od mene primećivala. Pod teškim pletenicama, koje je moda zahtevala, to glatko čelo bilo je čelo sudije. Njeno pamćenje je zadržavalo tačan otisak svake i najmanje stvari; nikad joj se nije događalo, kao meni, da dugo okleva ili da se prebrzo odluči. Jednim pogledom bi otkrila moje protivnike, i one najskrivenije; odmeravala je moje pristalice sa mudrom hladnoćom. Uistinu, bili smo saučesnici, ali i najizvežbanije uho jedva da bi načulo znake tajnog slaganja među nama. Nikad preda mnom nije pala u grubu grešku da se žali na cara ili u tananiju grešku da ga izvinjava ili hvali. Sa moje strane, moja lojalnost nije dolazila u pitanje.

Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović.

Alberto Mangel o čitanju i Borhesu

Jan Gossaert (Jan Mabuse), detail of Portrait of a Merchant, (1530)

Jan Gossaert (Jan Mabuse), ‘Portrait of a Merchant’, 1530, (detail)

U toj gostinskoj sobi, ispod Piranezijeve gravire ovalnih rimskih ruševina, čitao sam Kiplinga, Stivensona, Henrija Džejmsa, Enrikea Banksa, Hajnea (ali ove poslednje je znao napamet, tako da tek što sam započinjao čitanje, njegov neodlučni glas je nastavljao kazivanje; neodlučnosti je bilo samo u kadencama, ne u samim rečima, koje je pamtio bez greške).
Mnoge od tih autora ranije nisam čitao, tako da je ovaj ritual u meni uvek budio radoznalost. Otkrivao sam tekst čitajući ga naglas, dok je Borhes koristio uši onako kako su drugi čitači koristili oči, osmatrajući stranicu u potrazi za rečima, za rečenicom, za odeljkom koji bi potkrepio sećanje.
Dok sam čitao, on bi me prekidao, komentarišući tekst kako bi (po mom mišljenju) pravio beleške u svojoj glavi. Zaustavivši me nakon jednog stiha iz Stivensonovih „Novih arapskih noći“, koji je smatrao smešnim („odeven i doteran tako da izgleda kao osoba u sprezi sa Štampom u oskudnim okolnostima“ – „Kako neko može biti tako odeven? Šta misliš da je Stivenson imao na umu? Da bude nemoguće tačan? A?), nastavljao je da analizira stilska sredstva kojima autor određuje nekoga ili nešto pomoću slike ili kategorije koja, iako izgleda da je tačna, prisiljava čitaoca da pronađe vlastito određenje.
On i njegov prijatelj Adolfo Bijoj Kasares poigravali su se tom zamišlju u kratkoj priči od jedanaest reči: „I jedan se stranac penjao stepenicama u tami:  tik-tok, tik-tok, tik-tok“. Slušajući moje čitanje Kiplingove priče „Iza ograde“, Borhes me je prekinuo nakon prizora u kojem jedna hinduska udovica šalje poruku svom ljubavniku, sačinjenu od različitih predmeta sabranih u svežanj. Primetio je da je to pesnički dolično i naglas se zapitao da li je Kipling izmislio taj konkretan, a ipak simbolički jezik. Potom ga je, kao da je tragao po duhovnoj biblioteci, uporedio sa „filozofskim jezikom“ Džona Vilkinsa u kojem je svaka reč definicija same sebe.
Na primer, Borhes je napomenuo da nam reč „losos“ ne govori ništa o objektu koji predstavlja; „zana“, odgovarajuća reč u Vilkinsovom jeziku, zasnovana na prethodno utvrđenim kategorijama, znači „rečna riba crvenkastog mesa prekrivena krljuštima“ : z za ribu, za za rečnu ribu, zan za rečnu ribu prekrivenu krljuštima i zana za rečnu ribu crvenkastog mesa prekrivenu krljuštima. Čitanje Borhesu uvek je imalo za posledicu pretraživanje vlastitih knjiga na policama; te večeri, Kipling i Vilkins stajali su jedan kraj drugog na istoj zamišljenoj polici.
Drugom prilikom (ne mogu da se setim šta sam bio zamoljen da pročitam), počeo je da sastavlja improvizovanu antologiju loših stihova poznatih autora, koja je sadržala i Kitsov stih: „Sova se, i pored sveg svog perja, prehladila“, Šekspirov „O moja proročanska dušo! Moj striče!“ (Borhes je smatrao da je „stric“ nepesnička, neprikladna reč za Hamleta – on bi više voleo: „Brate moga oca!“ ili „Rođače moje majke!“), Vebsterov: „Mi smo samo teniske loptice zvezda“ iz „Vojvotkinje od Malfija“ i Miltonove poslednje stihove iz „Ponovo zadobijenog Raja“-„on se neopaženo / domu u kuću majke svoje vratio tajno“- što je Hrista pretvorilo (po Borhesovom mišljenju) u engleskog džentlmena u polucilindru, koji dolazi kod svoje mame na čaj. Ponekad je čitanje koristio za sopstveno pisanje. Njegovo otkriće tigrovog duha u Kiplingovim „Topovima na pramcu i krmi“, koju smo čitali malo pre Božića, navela ga je na pisanje jedne od poslednjih priča, „Plavi tigrovi“; priča Đovanija Papinija „Dve slike u jednom bazenu“, nadahnula je njegov „24. avgust 1982“ , datum koji je tada još uvek bio u budućnosti; njegova razdražljivost prema Lavkraftu (čije priče sam mnogo puta započinjao i prestajao da mu čitam) naterala ga je da stvori „ispravljenu“ verziju Lavkraftove priče i objavi je u „Izveštaju dr Brodija“.
Često je od mene tražio da napišem nešto na praznim stranicama na kraju knjige koju smo čitali – upućivanje na neko poglavlje ili misao. Ne znam kako je to koristio, ali navika da se o knjizi govori iza njenih leđa, postala je i moja. Ima jedna priča Ivlina Voa u kojoj nekog čoveka, spasenog usred amazonske džungle, njegovi spasioci prisiljavaju da do kraja života čita Dikensa naglas.
Dok sam čitao Borhesu, nikad nisam imao osećanje obaveze; umesto toga, iskusio sam neku vrstu srećnog zatočeništva. Nisam toliko bio očaran tekstovima koje sam zahvaljujući njemu otkrivao (od kojih su mi mnogi kasnije postali omiljeni) koliko njegovim komentarima, koji u bili opširni, ali ne i glupo eruditski, zanimljivi, ponekad okrutni, skoro uvek neophodni.
Osećao sam se kao jedini vlasnik pažljivo protumačenog izdanja, koje je sastavljeno samo za mene. Naravno, nije bilo tako; ja sam (poput mnogih drugih) bio samo njegova beležnica, aide-memoire koji je bio potreban slepom čoveku kako bi sabrao svoje misli. Bio sam više nego spreman da budem iskorišćen na takav način. Pre nego što sam upoznao Borhesa knjige sam ili čitao u sebi, ili je neko meni čitao naglas knjige po mom izboru.
Čitanje naglas slepom ostarelom čoveku bilo je zanimljivo iskustvo jer, iako sam osećao da, s izvesnim naporom, kontrolišem ton i ritam čitanja, ipak je Borhes, slušalac, gospodario tekstom. Ja sam bio vozač, ali krajolik, prostor koji se smenjivao pred očima, pripadao je voženom, za kojeg nije bilo nikakve druge odgovornosti osim razumevanja krajolika s druge strane prozora. Borhes je birao knjigu, Borhes me je zaustavljao ili tražio da nastavim, Borhes me je prekidao da bi dao komentar, Borhes je dopuštao rečima da dopru do njega.
Ja sam bio nevidljiv. Ubrzo sam naučio da je čitanje kumulativno i da teče geometrijskom progresijom: svako novo čitanje oslanja se na sve ono što je čitalac ranije pročitao. Počeo sam da iznosim pretpostavke o pričama koje je Borhes birao za mene – da je Kiplingova proza ukočena, Stivensonova detinjasta, Džojsova nerazumljiva – ali su predrasude veoma brzo ustupale pred iskustvom, a otkriće jedne priče navodilo me je da se radujem narednoj, koja je opet bivala obogaćena sećanjem kako na Borhesove tako i na moje vlastite reakcije. Napredovanje mog čitanja nikad nije pratilo konvencionalni vremenski niz.
Na primer, čitanje naglas Borhesu tekstova koje sam ranije čitao preoblikovalo je ranija usamljenička čitanja, proširivalo i prožimalo pamćenje, omogućavalo mi da opazim ono što nisam primetio u to vreme, ali čega sam se, kako mi se činilo, prisećao, podstaknut njegovim reakcijama. „Postoje oni koji se, dok čitaju knjigu, prisećaju, porede, prizivaju osećanja vezana za ranija, prethodna čitanja“, zapazio je argentinski pisac Ezekilj Martinez Estrada. „To je jedan od najosetljivijih oblika preljube“. Borhes nije verovao u sistematske bibliografije i ohrabrivao je takvo preljubničko čitanje.
Alberto Mangel, „Istorija čitanja“ (odlomak)
Hvala Jadranki Milenković koja me je uputila na ovaj tekst. Njen rad možete pratiti na stranici Književni klub „Prejaka reč

Dokumentarni film Mana Reja o Konstantinu Brankusiju

Girl in front of Brancusi's sculture

Još jedna od saradnji umetnika različitih opredeljenja evidentna je i u slučaju rumunskog skulptora sa prebivalištem u Parizu, Konstantina Brankusija, i američkog fotografa sa prebivalištem u Parizu, Mana Reja.

Već sam pisala o pariskim ateljeima danas većinom nepoznatih umetnika, kao i o ateljeu Alberta Đakometija. Šarmantni prostori stvaralaca oduvek su privlačili mnoštvo drugih koji bi obilazili umetnike tokom rada. Dva fotografa koja su bili redovni posetioci Brankusijevog ateljea su Edvard Stajhen i Man Rej, a neretko je i sam Brankusi fotografisao svoje skulpture  ističući svetlošću njihove osobenosti, uglove i izbočine.

Man Rej je na svojim fotografijama, takođe, koristio Brankusijeve skulpture ističući sličnost modela sa njihovim oblikom. Video koji sledi rezultat je druženja dva umetnika, međusobnog prepoznavanja i poštovanja. On nije samo o Brankusijevom stvaralačkom procesu, već i tehnikama korišćenja kamere i shvatanja fotografije samog Mana Reja.