Карпачов „Витез“ у пејзажу-привиђењу

и, тужан, ја лутам после чаробног сна

Бар имам нешто заједничко са Рилкеом. И он је волео Карпача, а и његов Малте се спремао да напише једну студију о Венецијанцу, тако је бар он тврдио, али зна се да меланхолици имају склоност ка обећањима. Пруст је писао о Карпачу, као и Џејмс. Све заљубљеници у Серенисиму, сликареву вољену Републику.

Толико тога би у моју замишљену студију, подстакнуту недавним повратком из Италије, могло да стане. Но, чини ми се, изостала би, упркос напорима, речима обухваћена и трансформисана бајковита атмосфера, материјално оваплоћење магијског поимања света у ренесанси, осећање које као да је заувек иза нас, изгубљено у тмини времена. Јер, Карпачове слике то садрже, призор који нема имена, коме не можемо ни дати лако језички облик, јер смо ми изгубили чулну и духовну везу са светом чији је он био део.

Ова Карпачова слика одувек ме је потпуно обузимала, прелазила бих у стање пасивног сањарења, немоћна да вербално артикулишем утисак, кад год сам наилазила на њу листајући неку од историја уметности ренесансе. На средини слике је Витез, у пози очекиваној за припадника неког витешког реда, са црном капом која му прекрива део риђе косе, са вешто израђеним мачем, погледом који је спуштен, благо одсутан, али не и пасиван. Лице младог мушкарца одликује племенитост. Иза њега је град за који многи претпостављају да је Рагуза, данашњи Дубровник.

Витез стоји на стази која води до мора а око њега је жив хербаријум. Толико разноликог биља, свако је детаљно приказано, и када се у појединачну гранчицу загледате, њој дато је достојанство као да је једина на слици. Доминирају три љиљана крај Витезових ногу, два бела и један плави. Са леве стране је и један мајушан извор покрај кога пролази брзо, опрезно, бели хермелин. Ту стоји и натпис на белом парчету папира malo mori quam foedari (боље смрт него срамота). Иза Витеза, до дрвета, је пас. Он чека, мотри.

У другом делу слике, позадинском, када се погледа иза пса, одакле као да се силази низ стазу, до мора видимо мноштво животиња – младог јелена, зечеве беле, различите птице – које ову слику, као и друга Карпачова дела, чине љупким. Као да је у питању нека чаролија која је зауставила вихор раног мартовског ветра и слику учинила вечном садашњошћу. Витез никада неће извући свој мач из корица, а соко и чапља неће сазнати ко ће из борбе изаћи као победник. Коњић над копљоношом заувек је зауставио своје клаћење а паун склопио реп да га више не рашири.

Читав пејзаж на слици је симболичан. То на ренесансним портретима, којима је предео био и врста сценографије, није било неуобичајено. Ко би могао бити Витез? Ако слика делује као сан, ако је све заустављено, ако је антиципација вечна, онда може бити да је ово посмртни портрет, идеализована слика Витеза у рајском пределу, а шта би рајски предео за њега могао бити, док се борио у туђини, до слика места у коме је одрастао, дом. Слично као у роману Орхана Памука Бела тврђава. Чак су и два мушкарца на слици а мотив удвајања кључни је за тај роман који, према мом осећају за аналогије, најбоље одговара атмосфера ове слике. Њихова веза посебно се открива на крају романа. Не знам да ли је то била интенција писца. Читању је дозвољено да буде креативно и каприциозно.

Ова слика настала је око 1510. године. У питању је дело портретног жанра за које се верује да је један од најранијих примера који приказује човека у пуној висини. Неки верују да би то могао бити посмртни портрет венецијанског хуманисте Ермола Барбара а неки да је у питању Франческо Марија дела Ровере, војвода из Урбина.

Ратна срећа је променљива. Зар борба сокола (симболa смрти) и сребрне чапље (симбола дуговечности) то не сведочи? Положај њихових тела, када се посматрају као целина, чини се кружног облика, баш налик Фортунином точку. Опрезност је важна. Мудрост, вештина ратовања, умеће разговора са људима, дар преговарања, стрпљење, бистар ум. Но, то често не буде довољно довољно. Потребан је прстохват соли над животом – мало среће. Фортуна је, стога, наклоњена Витезу. Желимо да верујемо да племенитост његових тежњи њу увек разоружа. Фортуна прати храбре.

Цитат: Стефан Маларме, Обнављање, превео Коља Мићевић

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.