i, tužan, ja lutam posle čarobnog sna

Bar imam nešto zajedničko sa Rilkeom. I on je voleo Karpača, a i njegov Malte se spremao da napiše jednu studiju o Venecijancu, tako je bar on tvrdio, ali zna se da melanholici imaju sklonost ka obećanjima. Prust je pisao o Karpaču, kao i Džejms. Sve zaljubljenici u Serenisimu, slikarevu voljenu Republiku.

Toliko toga bi u moju zamišljenu studiju, podstaknutu nedavnim povratkom iz Italije, moglo da stane. No, čini mi se, izostala bi, uprkos naporima, rečima obuhvaćena i transformisana bajkovita atmosfera, materijalno ovaploćenje magijskog poimanja sveta u renesansi, osećanje koje kao da je zauvek iza nas, izgubljeno u tmini vremena. Jer, Karpačove slike to sadrže, prizor koji nema imena, kome ne možemo ni dati lako jezički oblik, jer smo mi izgubili čulnu i duhovnu vezu sa svetom čiji je on bio deo.

Ova Karpačova slika oduvek me je potpuno obuzimala, prelazila bih u stanje pasivnog sanjarenja, nemoćna da verbalno artikulišem utisak, kad god sam nailazila na nju listajući neku od istorija umetnosti renesanse. Na sredini slike je Vitez, u pozi očekivanoj za pripadnika nekog viteškog reda, sa crnom kapom koja mu prekriva deo riđe kose, sa vešto izrađenim mačem, pogledom koji je spušten, blago odsutan, ali ne i pasivan. Lice mladog muškarca odlikuje plemenitost. Iza njega je grad za koji mnogi pretpostavljaju da je Raguza, današnji Dubrovnik.

Vitez stoji na stazi koja vodi do mora a oko njega je živ herbarijum. Toliko raznolikog bilja, svako je detaljno prikazano, i kada se u pojedinačnu grančicu zagledate, njoj dato je dostojanstvo kao da je jedina na slici. Dominiraju tri ljiljana kraj Vitezovih nogu, dva bela i jedan plavi. Sa leve strane je i jedan majušan izvor pokraj koga prolazi brzo, oprezno, beli hermelin. Tu stoji i natpis na belom parčetu papira malo mori quam foedari (bolje smrt nego sramota). Iza Viteza, do drveta, je pas. On čeka, motri.

U drugom delu slike, pozadinskom, kada se pogleda iza psa, odakle kao da se silazi niz stazu, do mora vidimo mnoštvo životinja – mladog jelena, zečeve bele, različite ptice – koje ovu sliku, kao i druga Karpačova dela, čine ljupkim. Kao da je u pitanju neka čarolija koja je zaustavila vihor ranog martovskog vetra i sliku učinila večnom sadašnjošću. Vitez nikada neće izvući svoj mač iz korica, a soko i čaplja neće saznati ko će iz borbe izaći kao pobednik. Konjić nad kopljonošom zauvek je zaustavio svoje klaćenje a paun sklopio rep da ga više ne raširi.

Čitav pejzaž na slici je simboličan. To na renesansnim portretima, kojima je predeo bio i vrsta scenografije, nije bilo neuobičajeno. Ko bi mogao biti Vitez? Ako slika deluje kao san, ako je sve zaustavljeno, ako je anticipacija večna, onda može biti da je ovo posmrtni portret, idealizovana slika Viteza u rajskom predelu, a šta bi rajski predeo za njega mogao biti, dok se borio u tuđini, do slika mesta u kome je odrastao, dom. Slično kao u romanu Orhana Pamuka Bela tvrđava. Čak su i dva muškarca na slici a motiv udvajanja ključni je za taj roman koji, prema mom osećaju za analogije, najbolje odgovara atmosfera ove slike. Njihova veza posebno se otkriva na kraju romana. Ne znam da li je to bila intencija pisca. Čitanju je dozvoljeno da bude kreativno i kapriciozno.

Ova slika nastala je oko 1510. godine. U pitanju je delo portretnog žanra za koje se veruje da je jedan od najranijih primera koji prikazuje čoveka u punoj visini. Neki veruju da bi to mogao biti posmrtni portret venecijanskog humaniste Ermola Barbara a neki da je u pitanju Frančesko Marija dela Rovere, vojvoda iz Urbina.

Ratna sreća je promenljiva. Zar borba sokola (simbola smrti) i srebrne čaplje (simbola dugovečnosti) to ne svedoči? Položaj njihovih tela, kada se posmatraju kao celina, čini se kružnog oblika, baš nalik Fortuninom točku. Opreznost je važna. Mudrost, veština ratovanja, umeće razgovora sa ljudima, dar pregovaranja, strpljenje, bistar um. No, to često ne bude dovoljno dovoljno. Potreban je prstohvat soli nad životom – malo sreće. Fortuna je, stoga, naklonjena Vitezu. Želimo da verujemo da plemenitost njegovih težnji nju uvek razoruža. Fortuna prati hrabre.

Citat: Stefan Malarme, Obnavljanje, preveo Kolja Mićević