Уметник и његов атеље: Џексон Полок

Захваљујући фотографијама Ханса Намута Џексон Полок приказан је широј јавности у свом радном простору. Тако смо добили бољи увид у његов стваралачки ритуал и ток. Апстрактни експресионизам, чији је Полок представник, није тек експресивно, „акционо“ и ирационално наношење боја на платно.

Баш као и многи други уметници 20. века, и Полок се може чинити као анархиста који пориче све дотадашње вредности. Наиме, његово платно у очима оних који имају унапред утврђена очекивања, а која сваки велики сликар неминовно изневери, изгубило је достојанство. Оно није положено усправно већ је оборено на земљу. Сликар више не стоји пред њим, већ је над њим. Он кружи око њега, директно инкорпорирајући у садржај платна енергију свог тела, подстакнуту динамичном енергијом ума. Све се чини децентрирано и без плана.

Уметник у облаку заноса који је примат дао ирационалним елементима свог ума, руку користећи као оруђе које би се кретало и заустављало на платну по сопственом нахођењу, романтична је и нетачна визија ствараоца. Полок, судећи према Намутовим фотографијама и документарном филму Џексон Полок 51, делује сталоженије. Он промишљено приступа делу, његове апстракције нису насумично наталожене боје на платну. Примат јесте дат стваралачком чину над значењем, то је концептуални вид његовог метода, но он није сам себи сврха, нити је доминантан.

Педесетих година у Америци џез музика доживљава успон, а тај се културолошки тренутак подудара и са Полоковим стваралаштвом. Пошто је акција добила примат над значењем, посматрајући фотографије Ханса Намута може се доћи до закључка да је тај ритам упоредив, понекад чак и истоветан, са начином на који џез музичари свирају.

Посматрајући Полока како слика ми у његовим покретима можемо препознати покрете џез бубњара. Битно је поменути и утицај који су оба облика америчке послератне уметности имала на европску културу. Џез је врло брзо прихваћен у Паризу, Риму, Амстердаму и Лондону. Слично је и са Полоком који је и данас један од најпознатијих апстрактних експресиониста у Европи.

Најзад, треба додати и следеће: џез музика и Полоково сликарство постоје истовремено кад и социјалистички реализам. Дакле, можемо их посматрати и као део хладноратовске културне политике. Што је једна страна инсистирала више на „конкретном“ и „стварности“, толико је друга инсистирала на „неконкретном“ и апстракцији.

Фотографије: Ханс Намут, 1950.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A